Crvena nada

5.deo

06. april 1941.
19:44 uveče

- Spakovala sam ti nešto hrane. Dosta sam je spremila jer mislila sam da ćeš ostati duže. Trebalo je da ostaneš duže - starica je tu poslednju rečenicu izgovorila na ivici plača i uz pucanje glasa. Na najbližoj železničkoj stanici selu čekala je poslednji voz za Beograd sa svojom unukom. Malo ga je ljudi čekalo. Videlo se par vojničkih uniformi, jedan sveštenik, grupa od par muškaraca koji su delovali kao da ne znaju šta bi sa životom i ona. Jedina žena među njima i to mlada žena. U tamno zelenoj haljini pripojenoj uz telo, koja je dosezala do polovine butine i kao takva izazivala ovacije. Crni beogradski kaput koji se ovde nije viđao i plava kosa, malo ispod ramena, ali potpuno raspuštena bez ikakvih ukosnica koje su žene obožavale da nose. Niko je odatle nije prepoznavao, jer otišla je sa 17 kao jedno seosko dete a vratila se kao gospođica. Jedino žena koja je uz nju stajala dala im je predstavu da je to ona mala Milena.

- Ko zna da li će taj voz uopšte i krenuti - rekla je njena baka pomalo razočarano, ali Milena je znala da bi ona najviše volela kada bi put do Beograda bio otkazan i kada bi njena unuka bila primorana da ostane.

- Tek u osam kreće, ima vremena. Nikada do sad nije poranio zašto bi sad? - postavila je to pitanje čisto retorički da bi razbila nervozu. Bila je jebeno nervozna iako se držala najhladnije moguće. Ko i ne bi bio nervozan? Izašla je iz jednog od najlepših evropskih gradova, a vraća se verovatno u ruševine. Znala je da će u zgradi vlade biti sigurna ali je znala i da do te zgrade treba doći i da voz staje na 10 minuta hoda od nje. U tom trenutku začuo se voz koji već deset godina vozi od Budimpešte do Beograda i obratno.

- Obećaj mi da ćeš mi se javiti čim stigneš -molećivo je rekla žena dok je od unuke dobila samo klimanje glavom i formalni zagrljaj. Prećutala joj je ozbiljnu bolest pluća koju vuče već zadnje dve godine. Prećutala joj je da je ovo možda zadnji put kad će videti svoju baku živu. Prećutala je i pustila je da ode, ali da je znala zbog čega njena unuka tako žuri u taj prokleti grad nikada je ne bi pustila.

06. april 1941.
22:07 uveče

Voz je išao izuzetno sporo, čak kako se njoj činilo i sporije nego inače. Od malog sela u blizini Subotice do Beograda trebaće mu četiri sata uz sva stajanja koja mora da obavi. Milenu je to strašno nerviralo. Žuljale su je cipele koje su pravo rečeno bile malo više nego što su trebale. Nervirali su je Makedonci preko puta nje koji su govorili o ratu kao da je dečija igra. Volela je makedonski naglasak a i reči, razumela ih je bez problema i to joj je u ovom trenutku najviše smetalo. Baš zbog toga rešila je da odspava iako je mrzela da spava kada putuje i trudila se svim silama da ostane budna.

06. april 1941.
22:58 uveče

Nije bila sigurna koliko je spavala. Da li pet minuta ili možda par sati, ali znala je da još uvek putuju. Ustvari za par sekundi shvatila je da se ne kreću već uporno stoje. Gledala je kroz prozor i očekivala polazak, verujući u to da su morali da naprave pauzu kako bi se odmorili.

- Dušmani ubice. Platiće im Bog svaku prolivenu kap krvi ovog jadnog naroda. Obične ubice, psihopate -čula je nekog rekla bi Hrvata kako govori i odmah izletela za njim.

- Šta se desilo? -upitala je čim ga je stigla i prepoznala po glasu

- Što se desilo? Što se desilo? Gdje ti živiš devojko? Bomba na sred pruge. Zaustavila je cijeli vlak. Sve gori. Posle ovih reči devojka je izletela iz voza i videla ono što je potvrdilo reči onog Hrvata. Pruga je bila raznesena, a čovek koji se tu našao u tom trenutku rasparčan na komade

- Za koliko ćemo moći da pođemo? -upitala je mašinovođu iz očaja. Bila je svesna ona onoga što joj je mašinovođa rekao. Da ova pruga više nije u funkciji ali ona je morala da stigne u taj grad do zore po mogućstvu živa.

- Shvatite da ja moram da dođem u Beograd do zore. Svi mi moramo jer ako svane mrtvi smo. Krenuće ujutru opet sa bombama, noć nam je jedina šansa -

- Milena sećam te se kao male, kad si sa Radmilom uvek dolazila u posetu onom svom rođaku Jovanu koji je kod nas radio. Volim te k'o svoje dete i zato ti kažem. Pomogni ovim ljudima da okrenemo voz i vrati se u selo. Sačekaj da se ovo završi pa onda polako, čak i fijakerom ako ti je volja vrati se u taj krvav grad. Pusti ovo da prođe. Par dana će nas maltretirati k'o da nismo ljudi pa će stati veruj mi -volela je i ona ovog čoveka iako je na to skoro pa zaboravila, ali on nije shvatao i nije znao ono što ona zna

- Verujte vi meni, neće stati tako brzo. Na ivici smo novog rata a ja moram da stignem u Beograd večeras. Tamo mi je mesto u ovom trenutku -rekla je agresivno i gordo iako se osećala najranjivije moguće. Želela je da zagrli ovog čoveka a onda okrene voz i vrati se svojoj kući ali je znala da to ne sme da uradi, ne sad kad je tako blizu. U tom trenutku čuo se zvuk sirene i ispred nje su se našla moderna kola nekog mladog bogataša koji ih je vozio.

- Ja sam Milutin Jovanović, verovatno me većina i zna. Idem kolima do Beograda pa ukoliko još uvek neko ima hrabrosti da ode tamo izvolite -bez puno razmišljanja i izbegavajući mašinovođin pogled Milena je uletela u kola i čekala ostatak, barem vojnike, ali niko više nije ušao. To je bilo to.

- Gde te ostavljam? -upitao je

- Ispred vlade - i krenuli su

06. april 1941.
23:45 uveče

- Stigli smo. Iskren da budem znam da tražiš utočište ovde ali nisam siguran da će da te puste bez jake veze -

- Ja radim ovde -odgovorila je kratko, zahvalila se i krenula da izađe. Međutim stisako oko zgloba ju je u tome sprečio

- Možda se kad ovo ludilo prođe vidimo ponovo -izgovorio je nekako svečano i kao da ju je molio da kaže hoćemo. Završiće se.

- Ako preživim -uz te reči izletela je iz kola. Otišla do zgrade, predala registraciju i uspela je. Ušla je u zgradu vlade

Dugo nisam pisala i objavljivala. Evo ga konačno opet. Nadam se da vam se sviđa!!?
Pišem vama💛