MOJE OČI LAŽU #1

PRVO POGLAVLJE

"Nikola! Ajde!", viče moja majka već četvrti put, a ja se i dalje pravim da je ne čujem. "Nikolaj Petrov! Diži se iz prokletog kreveta!", uragan je ušao u sobu i ukrao mi pokrivač.

"Posjetim vas jedanput mesečno, i umjesto da budeš sretna i pustiš me da spavam, ti vičeš.", mrmljam u jastuk, a majka se smeje. "Sinko, imaš trideset i pet godina, i još uvijek spavaš do podne. Počinjem se pitati šta ne valja s tobom.", majka kaže, a ja se napokon ustanem iz kreveta.

"Ne moraš me podsjećati koliko godina imam.", ljutito kažem,  a ona pras u smeh, "Ljudi u tvojim godinama već imaju obitelj, a ti spavaš do podne i odeš na posao jednom tjedno, ako ti se da. Lijepo ti je Bog dao."

"Nije mi Bog dao, krvnički sam se ja naradio za to!", viknem iz kupaonice, znam da bi majka voljela imati unuke i predivnu snahu, ali jebiga. Nisam još imao neku ozbiljnu vezu, i neplaniram je imati, ovako mi je čisto dobro.

Kao što je majka rekla, radim šta hoću i kad oću. Odem na posao jednom tjedno samo da prekontrolišem radnike, a imam zavidan bankovni račun. Ali za to sve sam ja zaslužan, a ne Bog. Prolio sam krv, suze i znoj na zemlji gde je sada glavna zgrada moje tvrtke.

"Jutro, tajo!", ušetao sam u boravak nakon što sam obavio jutarnju higijenu, "Jutro je odavno prošlo, sinko.", promrmlja stari, pa nastavi da surfa po mobilnom. Kunem se, bolje se razume u mobitele od mene.

"Imaš kakvih planova za danas?", upita majka, "Da, moram se naći s Aleksom predvečer.", zevnem. "Pa vi ste stvarno nerazdvojni, ako ti nisi ovde, on ide k tebi u Beograd.", kaže majka smejući se, Aleks i ja smo odrasli skupa. Ali smo mnogo različiti. On ima ženu i dve ćerke, i normalan posao.

Ja inače živim u Beogradu, a odrastao sam ovde u vukojebini pored Niša. Da, pobegao sam daleko od kuće. Kao i moj otac. Dobro možda ne baš tako daleko. On je pobegao iz Rusije u Beograd kada je imao samo sedamnaest godina, i tako je upoznao kevu i oženio je.

"Ništa, idem do Aleksa. Vidimo se posle!", na brzinu navučem tenisice i jaknu, pa mahnem roditeljima.

"Pazi se!"

**************

"Striče Niko!", Tia mi je utrčala u zagrljaj, a ja sam je podigao u zrak, "Sve si veća i veća!", kažem, pa je čvrsto stisnem. "Gde ti je seka?", poljubim je u obraz i spustim na pod.

"Eno je!", Tia pokaže na Dinu koja nosi Taru u naručju. Dođem do njih, pa ih zagrlim, "Jel' ja to vidim sede?", Dina počne da se smeje. "Ne zezaj me.", izbacim donju usnicu.

"Tek si se probudio, jel?", Aleksa izađe iz kuće i nasmeši se, "Ma, sve znaš.", uzvratim osmeh, pa ga zagrlim. Nedostajao mi je, jebeno.

"Kako si?", upita Aleks, a mene u odgovoru prekine najiritantniji zvuk na svijetu. Truba auta. Crni Range Rover se zaustavio pokraj Dine. "Tko je to?", okrenem se prema Aleksi, "Lea, sestra moje ženice.", Aleksa se nasmeši.

"Zašto ja nisam upoznao Leu?", dignem obrvu, "Živela je u Londonu do prije par meseci, pa nije često svraćala.", slegne ramenima, "Zezaš me, pa znam Dinu već petnaest godina.", kažem.

"Joj, iskreno, nisu baš bile u najboljim odnosima, zbog oca. Zato je nisi upoznao.", Aleksa uzdahne, "E tako već da.", promrmljam, pa pratim Aleksu do auta.

"Hej, Lea! Ovo je moj najbolji drug, Nikolaj.", Aleksa me predstavi, a Lea spusti prozor do kraja. "Nikolaj? Nisi odavde?", pruži ona ruku, a ja prihvatim gestu, "Jesam.", kažem, smara me da pričam o svojim korenima.

"Primljeno na znanje.", kaže ona, pa mi napokon pusti ruku, "Idem, dođem kasnije.", mahne nam, pa ubaci u prvu i odjuri, "Slatka je.", nasmešim se, onako đavolski, "Mhm, slatka i otrovna. Da nisi ni pomislio.", Aleksa mi zapreti prstom.

"Dobro, dobro.", dignem ruke u znak predaje. Ali, baš je slatkaa.