4. septembar
Dragi Dnevniče,
Danas će se dogoditi nešto užasno.
Ne znam zašto sam ovo napisala. Besmisleno je. Nema razloga da budem uznemirena, trebalo bi da budem srećna,ali...
Uglavnom, sad je 5.30 ujutru, a ja sam budna i uplašena. Uporno ponavljam sebi da sam sva rasejana zbog umora od dugog puta iz Francuske i vremenske razlike. Ipak, to ne objašnjava to što sam toliko uplašena. Toliko izgubljena.
Preključe, dok smo se tetka Džudit, Margaret i ja vraćale sa aerodroma, imala sam neki baš čudan osećaj. Kad smo već bile u našoj ulici, odjednom mi je prošlo kroz glavu: ,,Mama i tata nas čekaju kod kuće. Kladim se da ću ih ugledati na tremu ili da ću ih zateći kako gledaju kroz prozor dnevne sobe. Sigurno sam im mnogo nedostajala."
Znam. Zvuči krajnje besmisleno.
Međutim, čak i kada sam ugledala kuću i videla da na tremu nema nikoga, još sam imala onaj osećaj. Potrčala sam uza stepenice, uhvatila se za kvaku pa za zvekir i pokucala. Kada je tetka Džudit otključala vrata, uletela sam unutra i samo stala nasred hodnika i počela da osluškujem, očekujući da ću čuti kako mama silazi niza stepenice ili tatu kako se javlja iz radne sobe.
Upravo tada je tetka Džudit tik iza mene uz tresak spustila kofer i umorno odahnula, rekavši: ,, Stigle smo." Margaret se nasmejala, a mene je preplavio najužasniji osećaj koji sam ikada osetila. Nikada se ranije nisam osetila tako beznadežno izgubljenom.Stigle sam. Stigla sam kući. Zašto li to zvuči kao laž?
Rođena sam ovde, u Felovoj Crkvi. Od rođenja živim u ovoj kući. Otkad znam za sebe, spavam u ovoj istoj sobi, na čijem su daščanom podu ostali tragovi progorelog drveta - to smo Kerolajn i ja u petom razredu krišom probale da pušimo i zamalo se nismo ugušile. Znam da ću, ako pogledam kroz prozor; ugledati veliku dunju na koju su se pre dve godine Met i njegova ekipa popeli da bi snimali šta se dešava na mojoj rođendanskoj žurki, po čijem završetku je moje društvo trebalo da prespava kod mene. Ovo je moj krevet, ono je moja stolica, a ono tamo je moj toaletni stočić.Međutim, sada mi sve to izgleda nepoznato, kao da ne pripadam ovde. Sve je, izgleda, na svom mestu - sem mene.
A najgore od svega je to što znam da negde pripadam, ali prosto ne mogu da odredim gde je to.Juče sam bila previše umorna da bih otišla na upis. Meredit je uzela moj raspored časova, ali nisam baš bila raspoložena da pričam s njim preko telefona. Kad bi ko pitao, tetka Džudit bi mu rekla da sam umorna od dugog puta i da spavam,ali me je tokom večere posmatrala sa čudnim izrazom na licu. Svejedno, danas moram u gužvu, da se vidim s društvom. Treba da se nađemo na parkingu pre škole. Možda se zbog toga bojim? Možda se ja njih plašim?
Elena Gilbert je prestala da piše. Zagledala se u poslednji red, i dalje držeći olovku nad sveščicom čije su korice bile presvučene plavim somotom, i samo zavrtela glavom. Sekund kasnije, naglo je podigla glavu i zavrljačila i olovku i svesku prema erkeru, odakle su se odbile neoštećene, završivši na tapaciranoj klupi pored prozora.
Sve je to jedna velika smejurija.
Otkad se to ona, Elena Gilbert, plaši da se viđa s ljudima? Otkad se to ona plaši bilo čega? Ustala je i besnoo navukla kimono od crvene svile.
Nije se čak ni pogledala u ogledalo, koje je u raskošno ukrašenom viktorijanskom tamu visilo iznad toaletnog stočića od trešnjevog drveta; znala je koga će videti u odrazu - Elenu Gilbert, zgodnu plavušu koja je uvek kul, trendseterku koja završava srednju školu, devojku koju svaki momak želi, dok se devojke priželjkuju da budu kao ona. Samo, ta je devojka sada bila namrštena, a njene usnesu licu davale izraz nezadovoljstva.
Smiriće me topla kupka i kafa, pomislila je. Umirivao ju je jutranji rituall kupanja i oblačenja, pa je želela da što duže uživa u njemu.
Stoga je dugo razgledala novu garderobu, kupljenu u Parizu. Na kraju je izabrala nežnotužičastu majicu, koju je uklopila sa belim lanenim šortsem, tako da je ličila na sladoled sa prelivom od maline. Dobro parče, nema šta, pomislila je, a devojka u ogledalu sada se zagonetno smešila. Njeni malopređašnji strahovi su se raspršili, nestali su kao da nisu ni postojali.
