Zabranjena ljubav

Propali plan

  Sedela sam na klupici pored Jovane.Nisam se usudila ni da ga pogledam.Osećala sam se neprijatno i samo sam želela da vratim vreme unazad.
  Nakon pola sata zazvonio mi je telefon.Svi su se,uključujući Enesa,okrenuli ka meni.Jovana se nagnula da vidi ko me zove.Na ekranu mog telefona pisalo je 'Mama'.Jovana me je zabrinuto pogledala,a ja sam pritisnula crveno dugme i vratila telefon u džep.
  ,,Ko je to bio?",pitao me je Enes.
  ,,Ma...",rekla sam i mahnula rukom prisiljeno se nasmešivši.
  Prošlo je još nekoliko dugih minuta i bojala sam se da će ovo biti sve što ćemo večeras reći jedno drugom.Zar je ovo vredno mog bežanja od kuće?Izašla sam kroz prozor,a on meni ovako vraća.Jeste da on to nije mogao da zna,ali ipak!
  Uhvatila sam sebe kako ga nesvesno gledam.Potajno sam želela da mi priđe i kaže da se predomislio,da želi da bude sa mnom.Želela sam da me poljubi.
  Sve je bilo kao i uvek samo što smo se Enes i ja međusobno ignorisali.
  Zazvonio je telefon,ali ovog puta bio je to Enesov telefon.Javio se.
  ,,Da,tu je.",zvučao je zbunjeno.Ćutao je za trenutak,a onda iznenađeno pogledao u mene.,,Hoću",rekao je i prekinuo vezu.Nekoliko sekundi samo je ćutke,zbunjeno sedeo pa onda ustao i prišao mi.Uhvatio me je za ruku i povukao.,,Polazi."
  Nisam mu videla lice,ali sam po njegovom glasu shvatila da je ljut.S kim je razgovarao?
  Vukao me je tako dok nismo stigli na stanicu.Srce mi je lupalo od straha,ali i zbog jednog drugog razloga.Njegova ruka naspram moje izgledala je ogromno.Pustio mi je ruku i okrenuo se ka meni.
  ,,Da li si ti normalna?",ljutito me je pitao.
  Nisam znala šta da odgovorim pa sam samo ćutala i gledala ga.
  ,,Tvoji su zvali ceo kraj,a sad još misle da sam ja kriv!"
  Krivica je odmah počela da me izjeda.Samo zato što sam morala da teram inat mami on će da ispadne kriv.
  ,,Izvini...",rekla sam gledajući u pod.Lice mi je gorelo i oči su me pekle.Šta mi je trebalo da se uvalim u ovo?Kad dođem kući gotova sam.

  Nisam mogao da verujem da je ona sposobna da napravi ovoliko sranje.Hteo sam što brže da je odvedem kući i da objasnim svima da ja nisam umešan u njene glupe ideje.
  ,,Da li si ti normalna?",pitao sam je iznervirano,ali nisam dobio nikakav odgovor.Anastasija me je samo bledo gledala.
  ,,Tvoji su zvali ceo kraj,a sad još misle da sam ja kriv!",pokušavao sam da joj utuvim u glavu da je napravila veliku glupost i odmah sam zažalio zbog toga.Dok je spuštala pogled ka dole oči su joj se napunile suzama,a lice pretvorilo u buktinju.Ne znam zašto,ali mi je srce najednom brže zakucalo.
  Krivica je počela da me izjeda.Nisam trebao to da joj kažem.
  Pogledao sam je,a ona je izgledala kao da svakog trenutka može da zaplače.Izgledala je tako malo dok je sva crvena pokunjeno stajala ispred mene.
  ,,Izvini...",rekla je i kao da je nešto kliknulo u meni,kao da to nisam više bio ja.Nešto me je guralo ka njoj i nisam mogao da se zaustavim.Savio sam se da bih svoje lice približio njenom,a zatim je nežno poljubio.