Promena

Part 1

Svesna sam da cemo svi jednog dana umreti. Ne plašim se smrti, nikada se i nisam bojala za sebe kao za moje drage ljude. Kada sam imala dve godine, moja mama je imala tešku saobraćajnu nesreću u kojoj se udavila tako što joj je auto skrenuo i upao u Dunav. Odrasla sam bez jednog roditelja, hvala Bogu, živa i zdrava, i godinama unazad mi ništa nije falilo zahvaljujući mom heroju, tati. Odgajao me je najbolje što je mogao i sada se maksimalno trudim da ga učinim ponosnim. On radi kao knjigovođa u nekoj firmi za automobile, i uspevao je da me školuje, hrani i oblači. Kada dođe sa posla, nastavlja svoj rad kao prevodilac na internetu. Po izrazu lica mu se vidi da će uskoro pući od svog tog napora i bezgranične brige o svojoj jedinoj mezimici. Volim tatu, uvek i zauvek ću ga voleti. Ponekad mi priča o mami. Kaže da je bila lepa skoro kao ja. Imala je prelepu, plavu kosu ispod ramena i zelene oči koje zrače ljubavlju i dobrotom. Obično mu se oči napune suzama onda kada kaže „Oh, nedostaje mi moja Elena, bila bi tako ponosna na tebe", a onda bi me poljubio u kosu i napustio prostoriju. Ne volim da ga gledam tužnog. Tada izbegavam kontakt očima jer znam da bih sigurno zaplakala, a onda bi se on još više rastužio. 

Ponekad se pitam, koliko tuge čovek može da podnese?

 Da li je iz godine u godinu lakše?Kažu da vreme leči sve rane, ali čini mi se da tatina i dalje sveža.

Zovem se Lana, imam sedamnaest godina i idem u Ekonomsku školu u Beogradu. Obožavam svoje odeljenje, svoje prijatelje i naravno, Miloša. Miloš je moj prvi dečko, a nadam se i poslednji. Volim ga i baš sam se vezala za njega. Ima prelepu crnu kosu, plave oči i izražajne crte lica. Zajedno smo već godinu dana. U početku sam glumila nedodirljivu, bezosećajnu, ali...On me je otopio kao što bi se led otopio zbog Sunca. Tati se odmah svideo, jer je uredan,primeran i dobar đak. Nikada me nije ostavio da idem sama kući iako su osvetljene ulice Beograda. Rekao bi „Lana, ne bih podneo da ti se nešto desi. Pobogu, pa znaš da je skoro nestala moja drugarica Tijana". Dap, istina je. Njegova najbolja drugarica Tijana, nestala je pre mesec dana i nema joj traga. Od tada,Miloš me čuva kao malo vode na dlanu i ne dopušta mi da se vraćam sama noću kada se vraćam sa žurke. Zaboravila sam da napomenem: OBOŽAVAM ŽURKE. 

Izlazim sa mojim najboljim drugaricama Emom, malom Anom (tako je zovemo, niska je),Katarinom i Kristinom. Ponekad pođe i Miloš, ali on nije u tom fazonu. 

Znamo se još od vrtića, zajedno smo odrasle kroz osnovnu, i sada smo u istoj srednjoj u istom odeljenju. Školu volim samo zbog njih, mislim očigledno, ko još voli školu zbog učenja? Ah, što se tiče toga, imam mnogo dobro pamćenje i zbog toga imam sve petice. Volim da se sređujem kao i za sve drugo. 

Mi smo najpoznatija ekipa u školi, ali nismo utripovane i bezobrazne prema drugima, makar se nadam. Profesori nas vole jer redovno učimo i angažovane smo za apsolutno sve. Često me hvale kod tate, i milion puta mi je rekao da je ponosan. To mi je uvek bila neka motivacija za više i više.

Film se završio pre pet minuta. Tačno u osam sati, čulo se otključavanje ulaznih vrata i ja sam istrčala da pozdravim mog heroja.

„Tataaaa!!!" Bacila sam mu se u zagrljaj. Dobro poznat miris njegovog parfema, osetila je i naša kućna pomoćica Nela, koja je u tom trenutku viknula da obujem papuče jer su pločice hladne.

„Pa gde si ti, lepotice moja?" Ostavio mi je jedan poljubac na obrazu i dodao: „Kako je bilo u školi?"

„Odlično,dobila sam pet iz prava i..." Zastala sam kada su nam se pogledi sreli. „Tata, šta nije u redu?" Krvave oči i naborano lice ukazivalo je da nešto nije u redu.

„Ma ništa, samo sam malo umoran. Ide tata da spava, ljubavi, pa se vidimo sutra." Krenuo je ka stepenicama ali sam ga u tom trenutku uhvatila za ruku.

„Zar ne bi trebao da posetiš doktora? Stvarno se vidi da ti nije dobro." Izvukao je ruku iz moje šake, osmehnuo se i nastavio da se penje ka sobi.

„Nela, skuvaj tati supu i ako možeš procedi jednu pomorandžu, on to voli." Zabrinuto me je pogledala a onda se uputila ka kuhinji.

Da li da odem i da pričam sa njim ili da ga ostavim da se odmori? Mislim da bi trebalo da ga ostavim da spava. Sutra ćemo razgovarati.

Vratila sam se u svoju sobu i pozvala Miloša. Javio se posle drugog zvona.

„Ej, gde si ti?" Pitao me je.

„Kući sam.Što?"

„Zovem te već treći put i tebe nema da se javiš." Miloš previše brine.

„Pozdravljala sam se sa tatom. Je l sve okej?"

„Ne, nije!" Povikao je, i glas mu je zadrhtao a potom je glasno zaplakao.

„Miloše?! Gde si? Šta se desilo? Dolazim odmah, je l si kući?" Zadrhtala sam i počela je da me hvata panika. Do sada ni jednom nisam čula Miloša da plače.

xoxo,T