Promena

Part 2

„Našli su je, Lana..." A potom je prekinuo. Bez razmišljanja i bez javljanja tati, istrčala sam iz kuće, ne obazirajući se na Nelin glas koji me je dozivao. Znala sam da moram da budem brza i znala sam da se desilo nešto mnogo loše čim je Miloš pukao.

Trčim već pet minuta, najbrže što mogu. Što sam se više približavala Miloševoj kući, to se više čuo vrisak. Zaplakala sam, a vetar je nosio moje suze i ostavljao ih za mnom. Uletela sam u njegovu kuću i sedeo je na podu, čupajući se za kosu. Zagrlila sam ga jako i plakala sa njim. Stojali smo tako pet minuta, i baš kada sam pomislila da se malo smirio, on je počeo još jače da plače i da lomi nameštaj po sobi. Posmatrala sam ga i plakala. Ne želim da ga gledam u ovakvom stanju, znajući da ne mogu ništa da uradim. Možda će mu biti lakše ako iskali bes, tugu, ljutnju ili neko drugo osećanje.

„Ljubavi, smiri se molim te. Makar mi reci šta je bilo!" Vrisnula sam, a onda je sve stalo. Sekunde su odmicale a meni se činilo da se vreme zaustavilo na trenutak onda kada je Miloš prestao sa bacanjem i lomljenjem stvari i pogledao me. Tako je sjeban! Lice mokro od suza, kosa raščupana a ruke izgrebane. Boli me kad ga gledam ovakvog.

„Zar stvarno nisi shvatila šta se desilo? Našli su Tijanu." Prošaputao je, stežući pesnice.

„Znam da su je našli, ali, gde je ona?"

„Mrtva je." Vrisnuo je i pao na kolena. Znala sam, znala sam da je to. Tiho je nastavio da plače, pogledom oborenim u pod.

„Ubijena je?" Zadrhtala sam pri samoj pomisli šta bi moglo da joj se desi.
„Ne, sama se ubila. Našli su je u nekoj staroj kući kod Novog Sada, obešenu." O, Bože! Nisam znala šta da kažem na to. Ona je uvek bila vesela i pozitivna devojka, i znala sam da je Miloš mnogo voli. Nisam želela da dolivam ulje na vatru, sela sam pored njega i pustila ga da plače. 

Polica sa knjigama, koja se nalazila pri samom ulazu sa desne strane, razbijena je a knjige su pocepane. Njegova odeća, posteljina i sve što je moglo da se pocepa, pocepao je. Bacio je sve sa polica, samo je ostala jedna slika, njegova i Tijanina. Poklonila mu je za sedamnaesti rođendan. Čini mi se da mu je to bio najdraži poklon, iako sam mu ja kupila zlatnu ogrlicu od dvadeset hiljada. Miloš mi je pričao da ga je svaki njegov drug izdao na neki način, a samo je ona ostajala čak i najtežim trenucima. Povredilo me je onda kada je rekao 'Sada nemam nikog'. Na tom sam mu odbrusila da ima mene i da ću uvek biti tu.

„Ti imaš milion drugarica i drugova, a ja sam imao samo nju." Rekao bi mi posle njene sahrane, a ja nisam htela da dodajem ništa, jer želim da pustim da vreme izleči njegove rane. Bar se nadam da je vreme toliko dobro.