Promena

Part 3

Prošlo je mesec dana od Tijanine smrti. Miloš je i dalje slomljen, isto koliko i prvog dana. Tata se razboleo mnogo, već nedeljama mu nije dobro, a ja samo želim da svi budu u redu. Trenutno trpim ogromnu količinu bola, i nadam se da uspevam da im skinem teret i prebacim na moja leđa, samo kako bi njima bilo lakše. Drugarice viđam manje nego inače, samo u školi. Popodne sam sa Milošem, a uveče, kada tata dođe sa posla, brinem se da mu ništa ne fali. Pošto znam i engleski i italijanski, prevodim njegove tekstove kako bi on mogao da se odmori. Odbija da poseti doktora a ja se plašim da nešto ozbiljno nije u redu sa njim.

U školi sam totalno odsutna. Profesorka iz ekonomije me je prozvala da radim zadatak, i ja je nisam čula.

 „Šanel, je l sve okej?" Marko koji sedi iza mene mi je prislonio ruku na rame. Inače, zovu me Šanel, jer obožavam Coco Chanel. Čak su i profesori počeli da me zovu tako.

„Izvini, šta?" Okrenula sam se, jer ga nisam najjasnije čula.

„Ti nisi svesna koliko si bleda, bukvalno ti sekrzno slaže sa tenom." Obično se smejem na njegove fore, ali mi trenutno nijesmešno. „Izvini, vidim da ti nije sve u najboljem redu.Akoti treba nešto, pucni prstima i eto sam, Šanelice."

 Usne sam izvila o neravnucrtu, trudeći se da se lepo nasmejem. Glava me ubija, želudac me boli jer samzaboravila da jedem pre nego što sam krenula u školu, iskreno, nisam ni stigla jer sam prevodila tatine tekstovekako bih večeras bila duže sa Milošem. Večeras mu dolaze roditelji. Bili su uŠvajcarskoj negde oko pola godine, zbog posla. Bukvalno imaju po dve firme usvakoj državi u Evropi, putuju često i bezobrazno su bogati. A Miloš se nikadanije hvalio, niti je trošio novac na gluposti. Sviđa mi se što je skroman ipristojan, u poređenju da njegovim ocem odličan je.

„Lana, ostani posle časa, htela bih da popričam sa tobom o nečemu." Rekla je profesorka prava, moja razredna, negde pred kraj časa.

„U redu." Klimnula sam glavom i nastavila da šaram po svesci, što inače radim kad sam nervozna.

Vreme je prošlo brže nego što sam očekivala. Nakon zvona, ostala sam da sedim na svom mestu, dok su ostali napuštali učonici. Moje drugarice su mi prstom pokazale da me čekaju ispred učionice a ja sam samo klimnula glavom.

 „Prvo, htela bih da te pitam kako si? Jer deluješ preumorno." Upitala me je razredna i uputila zabrinut pogled.

„Dobro sam, hvala na pitanju." Nisam joj uzvraćala pogled, nastavila sam da švrljam po sveci, jer sam se osećala užasno. Kao da ću da eksplodiram.

„Ista si kao tvoj tata, makar se slomio unutra, nikad neće priznati." Prekrstila je ruke i naslonila se na stolicu. „Je l možeš, molim te, da prestaneš da švrljaš po svesci i da se posvetiš razgovoru maksimalno. Ili ću biti u takvoj situaciji da ću morati da te pošaljem kod psihologa, jer si pokvarila ocene i pritom izgledaš užasno bledo."

„Hvala Vam što brinete, profesorka, ali stvarno je sve u redu. Malo sam se preforsirala, znate da je Miloš izgubio najbolju drugaricu, a tata se razboleo i maksimalno se trudim da im pomognem u svemu." Odmahnula sam glavom i počela da udaram noktima u sto.

„A da li shvataš da gubiš sebe, Lana. Zapostavljaš učenje, pa i zdravlje. Svesna si da te mnogo volim kao učenicu jer si stvarno vredna i pametna. Drago mi je što toliko brineš o drugima, ali pored svega toga, nađi malo vremena za sebe. Ipak si ti Šanel broj jedan, verujem u tebe i znam da ti možeš sve što naumiš. Ukoliko ti treba bilo kakva pomoć, ja ću biti tu da ti olakšam, makar malo, ali ponekad i to znači." Pogledala sam je, a ona mi je uzvratila najblažim pogledom i osmehom, i po prvi put mi fali prisustvo majke.

„Doviđenja, profesorka." Ustala sam i krenula ka vratima. Suze mi nisu dozvolile da ostanem tu, a nisam navikla da me gledaju kako plačem, bilo ko. Drugarice su me čekale ispred učionice. 

„Zadržala si se Šanel, je l sve okej?" Katarina je obrisala jednu suzu sa mog lica a ostale tri su me gledale očima punim sažaljenja.

„Je l treba da sredimo nekog? Samo kaži..."

„Ne, ne, nego, pričaću vam večeras, sada mi se vaš i ne priča. Neću da idem na ostale časove. Zovem vas kasnije." Poljubila sam ih i uputila se kući.

Trudila sam se da što sporije idem ka kući. Samo mi treba odmor. Osećam da ću pući od ovolikog bola koji je zadesio ljude koje volim. Ne znam šta je sa tatom, Miloš je izgubio najbolju drugaricu a ja ne znam kako da im pomognem. Pozvaću porodičnog lekara da pregleda tatu. Neće moći da odbije. Makar će mi savest biti mirna, i makar ću znati šta mu se dešava. Ne znam kako da pomognem Milošu, on tuguje na svoj način i znam da ne mogu da mu ublažim bol, ma koliko god se trudila. A šta da radim sa sobom? Jurim na sve strane, razmišljajući svojom glavom, bez ikakve pomoći. Katarina mi je rekla da bi trebalo da posetim psihijatra, čak se ponudila da nađe nekog najboljeg. Ali, ja sam odbila. Ne zato što bi me prozvali ludom, nego zato što ne želim da pijem silne lekove koji mi neće ni malo pomoći. Sve je u mojoj glavi, a ja verujem da će sve da se sredi i da će sve da bude dobro.

Ogromna bela građevina, sa stubovima izdevedesetih godina, je zapravo moja kuća. Mnogi je zovu vila i slikaju se porednje. Uvek mi je to smetalo jer ne volim da se ističem. 

Kuću je sagradio još moj pokojni deda koji se bavio krimi poslovima, kockao se, dilovao, i Boga pitaj šta još. Ali je bio najdivniji deka na svetu. Bila sam njegova mala Lana, i čekala sam ga svakog dana da dođe kući sa posla, a on bi mi obično donosio pune kese slatkiša.

"Što si došla ovako rano, dete?" Upitala me je Nela, dok sam skidala jesenji kaput i odložila ga na čiviluk.

"Ne osećam se dobro. Biću u sobi, pozovi me kada tata dođe." Izbegavajući kontakt očima, krenula sam ka stepenicama.

"Zapravo, gospodin je došao." Zastala sam.

"Kako to misliš? Nema posla ili?" Namrštila sam se. U sebi se molim da je sve u redu.

"Zdravlje mu se pogoršalo. Teram ga da ide kod lekara, ali on ne sluša. Ne znam zašto mu je to toliko teško, makar će da zna šta mu je i zašto mu nije dobro." Uputila mi je zabrinut pogled.

xoxo,T