U tvom srcu

5

Moja maćeha je lično izabrala haljinu za mene, naravno jedna od najlepših koje imam, što je čudno jer ona nikad ne bira haljine za mene, ja je nešto naročito ne interesujem.

Uđem u salon i otac i maćeha me predstave vojvodi od Lorka, vojvotkinji i njihovom sinu, Erl od Lorka, koji je stariji od mene petnaestak godina, sasvim prihvatljivo za naše društvo.

Svi su zadovoljni dok razgovaraju o meni kao da nisam prisutna, miraz mog oca je prilično velikodušan, verovatno zbog mojih godina, one su mi mana. Iskoristim priliku da osmotrim mog budućeg supruga, i zaključim da nije ni po čemu poseban, omanji i sa manjim stomakom i nije nešto posebno, a ona povezanost koja postoji između mene i . . . Wiliama, ovde ne postoji.

Čarls nas prekida i ispravlja se.

- Njegovo Veličanstvo, kralj Engleske.

Svi odmah ustajemo. Šta će on ovde?

- Vaše Veličanstvo velika je čast imati Vas ponovo ovde – moj otac ga pozdravlja.

- Hvala, vojvodo. Želim da razgovaram sa Vašom ćerkom, prihvatiću Vašu ponudu.

Podignem glavu i vidim da gleda u mene. Kakva ponuda?

- To je zaista ogromna čast za nas Vaše Veličanstvo – moja maćeha se sereka od uva do uva.

- Odmah ću otići po Elizabetu.

Elizabeta? Oženiće moju sestru? Ponudili su mu moju sestru.

- Pogrešno ste me razumeli, ne interesuje me Vaša mlađa ćerka.

U salonu je zavladao muk.

- Ostavite me sa ledi Aldeom – naredio je.

- Ali Vaše Veličanstvo ona je verena – moja maćeha se ubacuje.

- Vojvodo od Lorka biće Vam isplaćena naknada. Miltone! – bilo je čudno kad je ovo rekao.

- Vaše Veličanstvo – Wiliam tj. Milton je stao pored njega.

- Dakle vojvodo?

- Kako vi kažete Vaše Veličanstvo.

- Odlično, ostavite nas same!

Svi su se razbežali osim mene, ja sam zaboravila da dišem.

- Ne dopada mi se tvoja porodica.

- Ja . . . ovde si?

- Naravno da sam ovde, da sam čekao kraj sezone već bi te udali – namrštio se.

- Znam da sam te lagao ali veruj mi da mi to nije bila namera, putovao sam kao druga osoba jer su želli da me ubiju, zato smo se i na kratko sklonili ovde, trebalo je da proverimo da li je ruta za povratak kući bezbedna.

- Mogao si da mi objasniš a ne da pobegneš iznenada.

- Morao sam, Aldea nemam vremena za ono što bi trebalo da očekuješ od mene. Nemam mesece da ti se udvaram, pišem ti pisma i izjavljujem ti ljubav. Hitno mi je potrebna kraljica i vidim samo tebe na prestolu pored sebe. Dakle . . . – izvukao je prsten.

- Ovo je prsten koji je moja majka dobila od mog oca, prenosi se iz generacije u generaciju i nose ga samo kraljice. Aldea Bolton, da li bi mi učila čast i postala moja kraljica?

Nikad ali nikad nisam pomislila da ću imati priliku da postranem kraljica, zar bajke ne bi trebalo da budu čarobne?

- Zašto želiš mene?

- Zato što si žena kakva je potrebna kralju, dobrodušna, pametna, lepa, naočita. Imaš osmeh koji pleni, tvoje ponašanje je besprekorno, izuzev iskradanja i . . .

- I?

- Nisi se zaljubila u kralja, neću se mučiti time da li si sa mnom zbog ono što predstavljam.

Očekivala sam izjavu ljubavi ali u pravu je, ovako se sklapaju brakovi. Možda će moja ljubav biti dovoljna za oboje, mora jer ne želim da ga izgubim.

- Da, udaću se za tebe.

Dobila sam prsten i nežan poljubac.

***

Wiliam je objasnio mom ocu i maćehi da ćemo se venčati u najkraćem roku, njega čekaju obaveze na dvoru i potrebno je krunisati kraljicu, mene. I dalje ne verujem. Zatim nas je pozdravio i rekao mi da će ponovo svratiti sutra, ima još neke obaveze.

- Kako si to učinila? – pita me Elizabeta.

- Šta?

- Zavela si kralja! Znala si zar ne?

- Ne znam o čemu pričaš.

- Naravno da znaš, misliš da nisam primetila vaša iskradanja? Kako si koketirala sa njim?

- Elizabeta . . .

- Jadna si, ko zna šta si sve morala da uradiš da bi se . . .

- Eliazebeta prestani, ja sam ti starija sestra i pazi kako se ponašaš!

- Šta se ovde događa? – moja maćeha nas je prekinula i Elizabeta se rasplakala.

- Dušo.

- Videla sam je – počela je da muca.

- Gde si je videla?

- Sa kraljem, dok je bio ovde, nalazila se sa njim, noću.

Odakle ona to zna?

- Da li je to istina Aldea?

- To . . . popričali smo nakoliko puta ali . . .

- Nalazili su se krišom.

Ne mogu da verujem da je Elizabeta toliko dete.

- Znači zbog toga te je kralj zaprosio – maćeha mi se obrati.

- Elizabeta zašto plačeš? – i moj otac se stvorio.

- Izgleda da je Aldea . . . bila neprimerena sa kraljem dok se predstavljao kao gardista. Nismo te tako odgojili Aldea – maćeha me ukori.

- Je li to istina Aldea?

- Kralj je prekinuo njenu veridbu ko zna šta će o nama govoriti vojvoda i njegova porodica.

- Aldea odgovori mi, da li si se sastajala sa kraljem bez pratnje?

- Nemam čega da se stidim.

Šamar koji je usledio od mog oca nije toliko zaboleo moj obraz koliko moju dušu.

- Ovo je zbog toga što nije odabrao Elizabetu zar ne?

Usledio je još jedan šamar.

- Ne razgovaraj tako sa mnom.

- Oče – naklonim se i odem u svoju sobu.

Suze koje sam prolila su me trgnule. Nemam svoju bajku imam muškarca koji smatra da sam savršena za kraljicu i porodicu koja me se trenutno stidi.