Put do pakla

31.

Protegao sam se u krevetu i dalje mrtav umoran. Oči su mi bile suviše teške, a grlo suho i isparano. Sinoć sam do kasno zaglavio sa braćom vodeći debate o jedinom izrodu među nama. Donatellu. Niko nije znao koji se đavo dešava sa njim, i koliko nas to nerviralo toliko nas je brinulo. Znao je nestati na neko vrijeme, ne javljati se nikome pa bi se onda pojavio bez objašnjenja i volje da priča o svom životu i problemima. 

Gio i ja mislimo da se vratio starom životu i poslu koji je prije nekoliko godina radio. To nam se nije sviđalo. Nimalo. Koliko god mislio da je to prevazišao i ostavio iza sebe, ne bih bio iznenađen da nije. To je suviše opasno i za njega i nas... Prije nisam razmišljao i bilo me briga, ali sad se promjenilo sve. Ništa više nije isto. Sad imam razlog da živim, da se borim i da bježim od smrti, da uberem koji dan da budem sa svojom porodicom. I Don će to morati shvatiti ili ću mu ja glavu otkinuti. 

Ubio bih ga da dovede u opasnost Sofiu i mog sina. 

Da, nastavio sam da je zovem tim imenom jer joj se njeno staro ne sviđa toliko. Nadimak je i dalje ostao isti. Ljubav prema njoj rasla je iz dana u dan... neograničeno.... beskonačno. Moja voljena žena sinoć mi je tihim šapatom rekla kako misli da Don ima nekoga ko ga je probudio iz bunila. Misli da se pojavila neka žena u njegovom životu i da se on ne zna nositi sa tim.

,,Samo se sjeti kakav si ti bio na početku." Rekla je.

,,Kakav?" Upitao sam, iako sam dobro znao da sam bio idiot i kreten. I sad sam ponekad, ali neću priznati. 

,,Bezobrazan. Nadrkan. Bahat. Odvratan." Rekla je iskreno.

,,Znam, zato si ti sad ovdje uz mene što sam ti bio toliko odvratan. Bježi mala, da je bilo tako, ti ne bi bila sad ovdje. Zar ne?" 

Možda je to i moguće. Ko će ga znati... 

,,Stvarno me ponekad znaš iznervirati bezveze." Rekla je i sklonila zavjese sa prozora. Znala je da to mrzim pa je i uradila. Jaka svjetlost bljesnula je u moje lice natjeravši me da okrenem glavu na suprotnu stranu i prekrijem podlakticom lice. 

,,Tražiš dupetu pljesu. Jesi svjesna toga?" Promrmljao sam.

,,Već je podne." Skoro je viknula. ,,Misliš li ti ustati ili tu cijeli dan ležati?" 

,,Bambina, glava mi puca. Budi tiha." Rekao sam gledajući u nju. ,,I ljubazna." Dodao sam. 

I nakon svega znala me je darnuti u živac da pošizim. 

Jedino je ona mogla buditi i uspavati ovo čudovište u meni kad god je htjela. 

,,Donatello je dole." Rekla je ozbiljnim glasom. Podigao sam se na lakte i vidio da je zapjurena u licu. Obično ga zove Don, skraćeno. Mora da je nešto zajebao ponovo.

,,Da li je sve u redu?" Upitao sam pažljivo i polako ustajao.

,,Ne." Rekla je sarkastično. 

,,Zar ti nije drago što ga vidiš? Konačno." 

,,Možda bi mi bilo drago da je došao u normalnom stanju, ali nije. Došao je mrtav pijan i priča neke gluposti. Molim te, idi dole i vidi šta je sa njim. Brine me." Rekla je držajući našeg sina u rukama. 

,,Nema potrebe da budeš nervozna." Rekao sam da je umirim i poljubio u obraz.

,,Samo makni svoju guzicu dole dok nije otišao." 

,,Nauči već jednom da ne budeš drska ujutro kad ustanem." Bio sam na rubu tolerancije.

,,Sad je podne, gospodine." Ponovo.