Sirius Black - fanfiction

II

Nebo se odjednom smračilo i ptice su utihnule. Činilo se da je neko zaustavio vreme, vetar nije nosio kapute niti mrsio kosu. Sve je mirovalo. Pa, skoro sve. Četvoročlana porodica elegantno je hodala prema železničkoj stanici. S obzirom da se bližilo jedanaest časova, nije bilo puno ljudi okolo, jer su bili na poslu. Dvojica dečaka, obojica crnokosa, hodali su tik iza svojih roditelja.

"Kad se završi ceremonija razvrstavanja, očekujem tvoju sovu Siriuse." – glas žene u krznenome kaputu bio je neugodan, hladan, baš kao to jutro. Bio je to izrazito strog glas, od kojeg bi niz kičmu klizili ledeni trnci. Njen pogled je bio bezosećajan, bez i trunke ljubavi. Kao da bi mogao pretvoriti pustinjske nanose u santé leda.

"Naravno majko, poslaću ga pravo iz Gryffindorske prostorije." – Sirius je buntovno odgovorio svojoj majci. Ništa ga nije ispunjavalo kao prkošenje i inaćenje njoj, a bilo mu je tek jedanaest godina. Želeo je pokazati da ga krase neovisnost i hrabrost.

"Siriuse, već smo razgovarali o tome." – njegov otac je odgovorio poprilično prestrašen Walbruginim pogledom, upućenim Siriusu. Bilo ko drugi bi pobegao glavom bez obzira i sakrio se na duže vreme. Ali, porodica Black se ničeg ne boji, a pogotovo ne Sirius.

"Da, kako god." – promrmljao je i naslonio se na pregradu. Bio je to postupak koji je bio poznat samo čarobnjacima. Ta pregrada je delila dva sveta. Osetio je kako tone kroz naočigled čvrst zid i kad je udahnuo do njega je dopro mirus čađi i dima. Peron devet i tri četvrtine je bio prepun uzbuđene dece, njihovih roditelja i dima koji je neprestano klizio iz velike lokomotive. Čuo je kako sove razuzdano krešte i znao je da će to smetati njegovoj majci, te se osmehnuo.

"Ako ti bude trebalo još nešto, pošalji nam sovu. Srećno." – govorio je Orion Black, Siriusov otac. Orion je bio cenjen, ugledan čarobnjak, no, ipak, to mu nije pomagalo kad je stajao pred svojim sinovima. Nije im davao previše ljubavi i pažnje, jer je često radio i putovao, a najneobičnije je bilo to što se bojao svoje žene i rođake iz drugog kolena.

"Da, zdravo." – kratko je rekao, a zatim ušao u voz, što brže kako bi pronašao slobodan odeljak i seo. Nije dugo tražio. Stavio je svoj kovčeg ispod sedišta i seo, a potom i stavio noge na mesto nasuprot. Izvukao je svoj štapić iz kaputa i provrteo ga u ruci. Zmajsko srčano vlakno i borovina. Dok je voz  započinjao svoje putovanje, Sirius je maštao o sledećih izvandrednih sedam godina koje su  pred njim.

"Zdravo, možemo li sesti?" – dvojica dečaka su stajala na vratima. Onaj koji je progovorio bio je nešto viši, sa razbarušenom kosom i naočarama. Drugi je bio nizak, debeljuškast i plavokos. Dobroćudno se nasmešio i Sirius mu je uzvratio. Inače se strogo držao svoje oholosti, ali bilo je nečeg u ovim dečacima zbog čega je dozvolio svojoj radoznalosti da mu se ocrta u očima.

"Naravno" – spustio je noge i pomogao nižem dečaku da gurne kovčeg ispod sedišta. Sva trojica su se zavalila i nekoliko kratkih sekundi razmenjivali poglede. Pejzaž je idalje bio uredan, a nebo je bilo plavo i vedro, lepše od onog u Londonu. Kao da je sve satkano od magije.

"Ja sam James, James Potter. A ovo je Petter Pettigrew."- Crnokosi dečak je konačno progovorio. Na Jamesu se videlo držanje maženog i paženog dečaka, a Peter je bio znatno sramežljiviji, iako se trudio to prikriti smeškom, Sirius ih je odmah procenio.

"Sirius Black, drago mi je." Rukovali su se, a zatim su do njih došla kolica sa hranom koja je gurala simpatična baka. Svakome je poklonila po jednu čokoladnu žabu za uspešnu prvu godinu. James je kupio puno pasulja "Sveukusnjaka" Bertija Botta, kojim je zabava bila zagarantovana.

Njihovo čavrljanje o kvidiču, veoma opširnom temom, je prekinuo ulazak dve devojčice. Jedna je bila crvenokosa, bledog tena i zelenih očiju, u obliku badema. Druga je bila braon, uvijene kose, smeđih očiju i takođe bledog tena.