Moje sve

1.

Volela sam da slušam radio.

Oduvek me je fasciniralo to kako su drugi ljui bili tako ravnodušni na jedan tako mali i neverovatan uređaj, i kako su se uvek čudili kada bih rekla da volim da slušam radio. Živela sam u takvim vremenu u kojem je slušanje radio bilo nekako staromodno i jadno.

Samo što sam ja volela staromodne stvari, koje su pritom jadne, i uživala sam u takvim stvarima. Pretpostavljam da je to zbog toga što sam odrastala sa glavom u knjigama u kojima se glavni lik uvek razlikovao po nečemu od ostatka sveta, pa je samim tim i bio sposoban da bude glavni lik. Imao je neku vrstu bunta koju je ispoljavao u teškim situacijama i zasluživao svoje mesto glavnog lika.

Volela sam da budem glavni lik sama sebi, onda dok su me drugi gledali čudno jer sam volela više od svega svoje crvene pocepane starke, ili na primer kada bih slušala radio, u svetu u kojem je slušanje radia smatrano glupim, jer zašto bi neko to radio ako je mogao da pusti pesmu na internetu...

Pretpostavljam da sam volela to iščekivanje.

Koja će pesma biti sledeća, i da li će mi se svideti, a obično je tako bivalo.

Zaista sam obožavala radio.

Samo što je retko ko to znao o meni.

Retko ko je i zaista obraćao pažnju na mene.

Pretpostavljam da je to tako kada ti je glava stalno zabijena u neku od knjiga, i kada sa osobama sa kojima pričaš ne možeš da pričaš o subotnjem izlasku ili fensi rođendanu, jer tamo nisi nikada ni bio.

Još jedna stvar o meni. Nisam imala mnogo prijatelja. I svakako nisam volela izlaske ni glasnu muziku.

Imala sam skoro pa bezbrižan život do onog jednog trenutka kada se moj život promenio. Ovo je zvučala kao jedna od onih rečenica iz knjiga, ali zaista je bilo tako.

Nisam se zaljubila, niti se iko u mene zaljubio, nije to imalo baš veze sa takvom vrstom ljubavlju. Bar ne na početku.

Istina je da sam i pre tog i nakon tog trenutka ja ostala sasvim nevidljiva za druge osobe oko mene, sem za nekolicinu. Idalje sam bila devojka koja je uvek čitala i učila, devojka nezainteresovana za žurke i sve ostalo za šta su mladi bili zainteresovani, tako dosadna i nezanimljiva u tuđim očima.

Zanemarljiva.

Samo što je ova devojka koja je slušala radio u doba interneta i mobilnih telefona, i nosila iznošene crvene starke bila sve samo ne zanemarljiva, ali nikada mi nije smetalo to što su me drugi zanemarivali i nisu obraćali pažnju na mene.

To je samo značilo da zapravo nisu obraćali pažnju na život. Tako sam bar ja mislila. Jer da jesu i oni bi više radili stvari koje vole i koje su imale srca i dušu, a ne ružile njihove živote kao da su imali druge.