TEBI SAM SE VRATIO

PROLOG

Prošlost
Generaštab ARM
Maj, 2013ta
Skopje, Makedonija

Ivo

"Petrov! Zove te šef!" - čujem Atanas kako me doziva dok gasim cigaretu u visoki pepelnik u čošku. Bez volje ulazim u staru kamenu zgradu iz 1923će u kojoj se nalazi Generalštab Makedonske Armije. Znam zašto me Meto zove i duboko u sebi znam da je ovo za mene najbolja od najboljih ponuda koji ču ikada u životu dobiti, samo što ovo je najgori mogući trenutak za to.

Kad sam pre tri godine aplicirao za ovo, bio sam sam, a ona je bila samo klinka o koju sam maštao iako nisam smeo. Sad? Sad je moja malena.

Jedina koja me dovela u red, jedina koja je skorotila divljaka u mene. Jedina koja nije ni pokušala da me promeni, prifatila me onakvog kakav sam bio. Zbog nje sam se promenio.

Kad sam je upoznao bio sam samo još jedan vojni rezervist koji se upravo vratio iz još jedne misije i kome je bilo dosadno kod kuće, pa je radio kao izbacivač u nočnom klubu. Imao sam dvadeset sedam, a ona samo sedamnaest, bila mi je zabranjena.

Zabranjena zakonom, zabranjena moralom, zabranjena po svim načelama. Samo što tad nisam znao da ona za zabrane ne zna, za njoj zabrane ne postoje. Ako iko zna i obožava da krši zakone i zabrane, to je ona moja mala veštica, moja Kris. Još tad mi je ušla ispod kože. Svim ženama trebalo im vreme da mi privuku pažnju, a njoj je trebao samo sekund i jedan blistavi osmeh. Tad nisam znao, ali sada? Sada definitivno znam, još tad pre četiri godine pao sam na guzicu zbog jedne male garave koja nije znala za pravila. Koliko puta sam sebi rekao "Ivo mala je za tebe", ali ne ona bi me svaki put  demantovala.
Njen mozak, njeno ponašanje, njeno razumevanje definitivno nisu bili mali, ona je bila daleko zrelija od sve klinke oko nje.

Nekoliko meseci nakon što sam je upoznao, poslali su moj bataljon ponovo natrag onamo gde sam več jednom bio. Ona je znala da odlazim i ispratila me onako kao što me upoznala sa osmehom. Tek kad sam se našao miljama daleko od kuće, tamo gore u krvi i peska shvatio sam koliko mi je ušla ispod kože. Trebalo mi je mesec dana da shvatim da mi je ušla i u srce. Sanjao sam je nočima, mislio na nju danima, a kad sam napokon skupio muda nazvao sam je.

I danas se sečam kako me gledala, sečam se da je jedva uspela da sakrije suze i ne dopusti im da se proliju. Od tad je sve počelo, samo što nikada nije bilo sve tako lako. Upoznavali smo se preko kamere i satima pričali, a to je izluđivalo njenog dečka. Nije bila sama tad i opet bila je zabranjena. Prošle su dve godine dok nije ostala sama, a ja sam svaki njen pokret motrio sa strane.

Postao sam njen prijatelj, bio onaj koga je zvala kad je društvo ispali, onaj koga je zvala kad joj je dosadno, kad joj se pije kafu, kad joj se izlazi a nema s'kim. Ja sam bio taj koga je zvala kad položi neki ispit, kad padne. Ja sam bio taj.

Dug put smo prošli, polako smo se upoznavali da bi godinu dana napokon postao njen, bila mi je sve. Tad još uvek nisam znao, ali sada znam ona je meni sve.

Jedino ne znam kako da ovaj posao odbijem. Mada ako sam iskren, a ja takav jesam ni ne želim da ovo odbijem. Prilika je sjajna, a mogla bi i ona doči za mnom možda, ima još koju godinu do kraja prvog ciklusa zatim može kod mene.

Salutiram mlađem kolegu koji stoji ispred vrata Generala i nakon kratkog kucanja ulazim u prostrani kabinet.
Metodija ozbiljan kao i uvek pozdravlja me kimanjem pa dlanom pokazuje na kožnu fotelju ispred njegov radni sto. Nikada nije bio nekog ko previše priča, nekoliko godina stariji je od mene ne previše ali dovoljno da ima u potpunosti moje poštovanje. On je čovek koji je rođen za vojsku, izvrstan komandant, strateg i nezamenjivi strelac koji me naučio puno, zbog toga ga cenim i poštujem.