Moj Mafijaš

Part 2

"Srna..." krene nešto da kaže, ali ga pogled odaje. Jeste. "Ne, nemoj da se pravdaš, ne mogu da verujem da si me lagao." Kažem slomljeno. Izadjem iz njegove kancelarije i krenem ka mostu.

"Srna čekaj!" Uzvikne pokušavajući da me sustigne. Stanem i okrenem se ka njemu. "Izvini." Kaže pa pokaže nešto rukom. "Za šta?" Upitam pa osetim malaksalost. Okružuje me mrak.

***

Budim se i osetim užasan bol u glavi. Zatvaram oči zbog prejakih sunčevih zraka koji me obasjavaju. Opet ih otvaram i skontam da ležim na krevetu. Ovo nije moja soba? Ustajem i krećem ka daljim vratima. Izlazim i krećem ka stepenicama koje se nalaze na par metara od mene. Silazim dole i nalazim se u dnevnoj sobi.

Na trosedu sede Uroš, Tadija i još jedan čovek obučen sav u crno. "Probudila si se, vidim." Kaže Uroš, pa ustane. Uhvati me za ruku i povuče me da sednem izmedju Tadije i njega. "Srna, ovo je Milorad Savić." Predstavi Tadija čoveka u crnom. Milorad? To je moj otac. Pogledam u šoku u njega. "Vidim prepoznala si me, kćerko." Kaže sa podlim osmehom na licu. "Ja idem." Kažem i ustanem.

"Mislim da je to nemoguće." Kaže Uroš. Okrenem se ka njemu i pogledam ga upitno. Oči mu postanu tamnije, skoro pa crne. "Ti si sad moja." Kaže sa zlobnim smeškom na usnama. Pogledam Tadiju u nadi da će mi pojasniti, ali to uradi moj otac. "Prodao sam te." Kaže sa lakoćom u glasu, ustade i ode.

"M-molim?" Upitam još jednom da budem sigurna da sam dobro čula. Osetim slanu tečnost u očima. "Tvoj otac te je prodao meni. Sad si moje vlasništvo." Kaže. Ispustim bolni jecaj, okrenem se i odem nazad u sobu u kojoj sam se probudila. Udjem unutra i skliznem niz vrata. Suze još više poteku. Obgrlim kolena i nastavim da jecam. Prodao me je? Kao kakvu stvar. Osećam se tako prljavo, tako bezvredno. Ustanem i legnem na krevet. Bol nastava da se pojačava...

Uroš P.O.W

Suze su joj potekle. Nešto me je steglo u grudima. "Tvoj otac te je prodao meni. Sad si moje vlasništvo." Kažem joj. Ispusti jecaj koji me je zaboleo. Kao da mi je neko zabio nož u srce. Krenula je da se penje na stepenice i otišla van mog vidika.

"Zar si baš morao to njoj da uradiš?" Upita me glas mog najboljeg druga. "Ja samo želim najbolje za nju." Odgovorim mu. "Ovako to nećeš postići." Kaže pa ustade i izadje iz kuće. Da li je to najbolje za nju? Počnem da razmišljam o rečima mog najboljeg druga.

Njeni jecaji su toliko glasni da ih čak dovde čujem. Ustanem sa troseda i krenem da se penjem na stepenice. Njen plač dolazi iz moje sobe. Pokucam na vrata i udjem. "Srna?" Kažem promuklo. Plašim se da nije dobro. Možda trebam da je pustim.

Nemoćno leži na krevetu i jeca. Sednem pored nje, a ona pogled sa prozora prebaci na moje oči. Te njene plave oči probijaju led koji sam gradio godinama oko sebe. "Nemoj da plačeš. Nisi moj rob. I dalje možeš da se družiš sa Tianom i ideš na te revije, doduše nećeš da budeš sama, ali ipak." Kažem joj, u nadi da će prestati da plače. Ona nastavlja da plače i dalje me gledajući.

Ustanem i odem na drugi kraj kreveta. Legnem pored nje i pomrijem se toplim jorganom. "Dodji." Kažem šireći ruke. Nespretno mi se približi i zagrli me. Glavu stavi izmedju mog vrata i ramena i nastavi da jeca. "Ššššš... nemoj da plačeš. Imaš večeras reviju, zar ne?" Upita me, na šta mi potvrdno klimne glavom. "Hoćeš da pozovem Tadiju da dovede Tianu?" Upitam je. Odrično klimne glavom i još me više zagrli. "U  19h moram da budem tamo." Kaže. Prestala je da plače, što je dobro. Pribijem je još više uz sebe i udišem njen miris. Kokos i vanila. Poljubim je u teme i nastavim da joj mirišem kosu. Osetim da su joj se mišići skroz opustili pa je pogledam. Zaspala je. Tako je slatka dok spava. Usnice su joj malo razdvojene, jedva da se i primeti. Uzimam telefon i ulazim na Instagram da gledam slike dok se ona ne probudi. Okrenem se, tako da sad ležim na ledjima, a ona spava na mojim prsima.

***

Pogledam na sat i vidim da je 18:32. Polako prodrmam Srnu, ali ona nastavlja da spava. "Srna. Budi se." Šapućem joj. Polako otvori svoje krupne plave oči i pogleda me. Izgubim se u tom pogledu.

"Koliko je sati?" Upita pospano. "Sešt i trideset tri." Odgovorim joj. Ustane iz kreveta i ode u kupatilo. Vrati se posle pet minuta i opet legne pored mene. Zagrli me. "Imaš reviju." Potsetim je. Otvori, prethodno zatvorene, oči i izbeči se na mene. Iskoči iz kreveta i opet ode u toalet.

Srna P.O.W

Udjem u WC i stanem ispred ogledala. Svežem kosu u visoki rep, pa ponovo izadjem. "Gde su moje stvari?" Upitam Uroša koji gleda nešto na telefonu. "Nisu još stigle, trebale bi za pola sata." Kaže pa pogled vrati na telefon. Otvorim vrata njegovog ormara i uzmem prvu majcu koja mi padne pod ruku. Skinem svoju i obučem njegovu. Da, pred njim. Manekenstvo zahteva da se presvučete u roku od dva minuta, nebitno pred kim, zato me i nije sramota. Okrenem se ka njemu, a on me gleda širom otvorenih očiju. "Nadam se da ti ne smeta što sam uzela tvoju majcu." Kažem pa pognem glavu. Nije me sramota, ali njegov pogled sve menja. "Ne, ne." Kaže izlazeći iz transa.

"Možemo da krenemo." Kažem pa se zaputim ka vratim. Sidjem dole i obučem jaknu i obujem patike. Izadjem napolje i pričekam ga. Nedugo zatim izadje i on pa se zaputimo ka kolima. Udjemo unutra, pa on startuje motor.

Za deset minuta se nadjemo ispred Tianine firme. Izadjem iz auta i udjem u zgradu. "Uspori malo, ne mogu da te stignem." Kaže, pa se nasmeje. Pozdravim par devojaka koje rade ovde pa, zajedno sa Urošem, udjem u lift. Pritisnem dugme za zadnji, petnaesti sprat, i krenem da se ogledam u ogledalu. Navika.

Začujem zvonce pa izadjem iz lifta. "Tiana?" Dozovem je da vidim gde je. "Srna, o hvala dragom Bogu da si stigla, ćao Uroše, moram da te odvede..." počne da priča kao navijena, pa kad skonta da je Uroš sa mnom stane. "Ćao Uroše?" Kaže upitno. "Duga priča." Kažem, na što ona preklopi usta rukama u šoku. "Jel to?" Upita. Skontam šta je htela da pita pa krenem odrično da odmahujem glavom. Skloni ruke sa usta pa nastavi gde je stala. "Uglavnom moram da te vodim u sedmicu na šminku pa u trojku na frizuru, a onda u devetku na garderobu." Objasni mi plan. "Tiana, znam gde je šta, ići ću sama. Ti i onako imaš dosta posla." Kažem, na što me ona zahvalno zagrli. Krenem ka liftu, a za mnom dotrči Uroš. "Sedmica? Trojka? Devetka?" Upita. "Da, ovde su ti spratovi kao sobe, svaki sprat ima broj, logika, ali ti je na svakom spratu drugačije, na primer na devetki ti je salon za presvalčenje, na trinaestici sala za slikanje, a na osmici se obično održava revija." Objasnim mu. Klimne pogubljeno glavom. Nije shvatio, ah šta reći, a ne zaplakati. Muškarci su to.

Začujem zvonce i udjem u sedmicu...

Helou! Dobila sam inspiraciju onako od jednom pa evo još jednog poglavlja. Komentar?