Она се, дакле, Тања звала,
Чар и свежину сестре њене
Природа Тањи није дала
Да тим на себе поглед скрене;
Ћутљива, дивља сети рада,
Бојажљива ко срна млада,
Сред породичног топлог крила
Ко туђинка је она била.
Да мази се не беше склона
Крај оца и крај мајке своје;
Са децом ко и сама што је
Да скаче није хтела она;
Често, у прозор загледана,
Сањарила је целог дана.
XXVI
Сањарење - њен знанац стари -
Од младости је њене ране
Красило маштом пуном чари
Доконе, дуге селске дане.
Прсти јој иглу нису знали;
Да украшава ђерђев мали
Свиленом шаром - није она
Никада била много склона.
Тањи је драже било тада
Да се са добром лутком малом
Спрема у игри и са шалом
За закон што у свету влада
И да јој даје опомене
Од своје маме научене.