Dva pogleda ljubavi // Pauzirana

1.

"Ne brini se, Bebo, neće se ništa promijeniti njegovim dolaskom." - Vjerovali ili ne, tješila me moja drugarica i šefica, koja trenutno pravda svoj odlazak u drugu državu.

"Pahh, valjda me nećeš zaboraviti, um.. Bar se nadam." - rekla sam.

"Ludice, ne budi smiješna. Jedna je beba." - Rekla je i izmamila osmijeh na mom licu.

Poslije kafe sa Lucijom, otišla sam u moj stan. Mislim da je vrijeme da se upoznamo, spontano sam krenula.. Ja sam Mia, zovu me Beba, ne znam baš ni ja zašto,.. Jednostavno nadimak od djetinjstva. Arhitekta sam, radim mnoge projekte, uspješna sam.. Bar sebe smatram takvom. Već od fakulteta živim sama, nije kao da sam imala nekog izbora..

Imam starijeg brata, zove se Dinko. Naši roditelji nisu vodili toliko računa o nama, razvedeni su. Mogu reći da smo odrasli na pristojnoj distanci, mnoge bi to povrijedilo, međutim, na svu sreću, na nas je dobro utjecalo. Samostalni smo još od malena, Dinko je bio tu za mene, ja za njega.

Živim miran život, ne brinite, nije dosadan. Baš onako kako volim. Posao, kuća, ponekad se pronađe i neki izlazak.

Danas je nedjelja, za divno čudo sunčana. Moja drugarica Lucija odlazi, ostavlja me samu.. Ona je bila dugo vremena moja šefica, navikla sam se na nju. Bila sam njena desna ruka.. A sada dolazi novi šef.  Ko zna kakva osoba dolazi na njeno mjesto. Saznat ću to sutra, ii naravno, javit ću vam..

// Ponedjeljak //

Na posao sam došla par minuta kasnije nego inače.. Zakasnila sam, kratko rečeno. Ušla sam u firmu, Mimu (sekretaricu koja je u prizemlju firme) nisam zatekla na njenom mjestu. Hm, zašto nije tu? Nastavila sam hodati prema svojoj kancelariji, vidjela sam kako kolege izlaze iz sale za sastanke. Šta sam propustila??

"Šta se dešava?" - pitala sam.
" Mislim da sii naaajebala.. Iii, pazi da ne padneš i ti." - Rekla je Mima, na šta da padnem? Kako?

"Dobar dan." - Rekla sam ulazeći u salu.
"Uvijek kasniš?" - pitao je muškarac srednjih godina, u jako dobroj formi.. Moram priznati.
"Ne, ovaj.. Slučajno se desilo." - rekla sam.
"Još samo fali da si i namjerno zakasnila." - rekao je arogantno.
"Jesam li stvarno nešto jaako važno propustila?" - pitala sam.
"Možda upoznavanje sa mnom." - rekao je.

Hmm, znači ima visoko mišljenje o sebi.. Um, jasno mi je na šta je Mima ciljala. Da ne padnem na ove gluposti, sigurno to..

"Svakako mislim da nećete nikuda pobjeći" - rekla sam, a njegova figura se ukočila nakon mojih riječi.

"Dobro misliš. Ja sam Damir." - rekao je.

"Mia." - rekla sam.

"Možeš ići za svojim poslom." - rekao je, a ja sam brzinom svjetlosti 'izletila' iz sale.

Iz svog ureda sam vidjela da je par minuta nakon mene i on izašao. Njegova kancelarija je preko puta moje, Lucija i ja nismo ciljale baš na ovo kad smo birale koje ćemo uzeti sebi kancelarije..

Svakako, to nije ni važno. Dobila sam mail od kolege, tačnije neke završne poslove za projekat. Uradila sam to za par sati. Brzo je došla pauza za ručak. Svi zajedno jedemo u restoranu koji je u blizini firme. Samo par osoba ne ide u restoran, tačnije par iritantnih, tako da je i bolje što ne idu.

Poslije ručka smo se vratili u firmu.

"Gdje ste vi bili?" - pitao je Demir, koji nas je dočekao na ulazu.

"Na pauzi za ručak." - rekao je Jaso. (Kolega)

"Ok." - rekao je namršteno i izašao iz firme.

"Pa valjda smijemo jesti." - To je bio moj komentar na ovaj Demirov ispad.

Poslije radnog vremena sam došla kući, mislim.. Kao da ssm imala drugu opciju.

Obukla sam pidžamu i legla u krevet. Rano mi je, ali stvarno sam umorna. Još ovaj misteriozni šef.. Glumi neku "ljutinu", "nadrkanost", mada, vidjet ćemo..