''Molim te Laura požuri, zakasniti ćemo na let!'' Čula sam mamu iz dnevnog boravka. Bila sam u sobi s Clary i pakovale smo moje stvari u kofer. Suze su mi tekle bez prestanka i nisam ih mogla zaustaviti.
''Idem!'' Rekla sam plačući. Uhvatila sam Clary za ruku i krenule smo u dnevni boravak. Dole su bili Jen, Mark, Lana, Karlo i mama. Jen i Mark su pomogli mami sa svime, a Clary meni. Jen, Mark i Clary su rekli da će ići s nama do zračne luke, mama se nije protivila jer je znala koliko mi to znači.
Let je bio u 18 sati. Ako ne požurimo zakasnit ćemo.Tata nas je čekao kod zračne luke. Nisam znala kako ću preživjeti susret s njim, ali znala sam jedno, trebam biti snažna. Za mamu, za Lanu i Karla. Vožnja je bila prekratka, a ja sam željela što duže ostati ovdje, dok smo hodali do našeg leta, ugledala sam tatu. Potrčala sam mu u zagrljaj i jako ga zagrlila. Iako se rastaje s mamom i ne možemo više živjeti ovdje, ja njega i dalje volim. Ta ljubav ne može samo tako nestati.
''Malena moja, oprosti zbog svega. Ovo je valjda moralo ovako biti.'' Rekao je tužno i jedna suza mu je kliznula niz obraz.
''Razumijem tata.Nisam više malo dijete, ali opet osjećam se izgubljeno i tužno.'' Počela sam opet plakati, bila sam umorna od toliko plakanja, al' se nisam mogla zaustaviti. Do nas su dosli svi ostali, Mark me bio jako zagrlio.
''John, vidimo se nekom drugom prilikom.'' Mama se obratila tati. Jedva se suzdržavala da ne zaplače, vidjela sam to.
Dok je se tata grlio s Lanom i Karlom, ja sam se pozdravljala s Jen, Markom i Clary. Nas tri smo plakale, a Mark nas je pokušavao utješiti, ali bezuspješno. U tom trenutku ništa nas nije moglo zaustaviti. Okrenula sam se prema tati i vidjela sam kako je zagrlio mamu. Osmjehnula sam se. Zadnji put sam se zagrlila moje prijatelje i krenula.
U avionu sam sjela na sjedalo do prozora, stavila slušalice i pustila pjesmu. Stjuardesa je nešto govorila, ali ja ju nisam slušala. Znala sam da je nešto u fazonu dobrodošlice i ugodnog leta, jer sam to viđala u filmovima.
Kroz prozor sam gledala noćna svjetla Amsterdama, predivan grad. Nisam više imala snage za plakanje, kad sam malo bolje razmislila, nisam imala snage za ništa. Samo sam zaspala, trebalo mi je to više nego bilo što drugo.
''Ustaj spavalice, stigli smo.'' Mama me budila.Otvorila sam oči, skinula slušalice i krenula sam prema izlazu. Dok sam silazila niz stepenice, ugledala sam tetku Lily sa svim članovima porodice koje sam obožavala, i potrčala sam im u zagrljaj. Prvo sam zagrlila tetu, malenu i pomalo debeljuškastu. Ona mi je uzvratila topao i snažan zagrljaj.
''Pa gdje si mi ti malena? Kako si?'' Upitala me teta sa osmijehom. Prvo sam se okrenula iza sebe, i ugledala Lanu, Karla i mamu. Mahnula sam im kako bi nas lakše uočili, izgleda i jesu. Odmah su potrčali prema nama.
''Dobro sam, i tu sam.'' Nasmijala sam se i krenula do Emily. Ona je bila tetina kćer. Bila je 2 godine starija od mene, ali smo se uvijek slagale, te smo imale mnoge teme za razgovor. Zagrlila sam ju i pogladila po njenoj plavoj kosi koja je bila ista kao Jenniferina.
''Pa gdje si ti, nismo se čule mjesecima. Nedostajala si mi ludo mala, naši razgovori i tračevi.'' Rekla je Emily i zagrlila me tako snažno da sam se umalo ugušila.
''Oprosti, ali ti si ta koja je deaktivirala fejs, i nismo imale nikakav kontakt.'' Rekla sam tužno. ''A što se tiče naših razgovora i tračeva, lagala bih ti kad bi rekla da mi to nije nedostajalo.'' Rekla sam i nasmijala se.
''Fejs sam deaktivirala zbog mnogih obaveza.Sad kada se spremam za fakultet, pa i nije baš lako.'' Rekla je tužno i s malenim osmijehom.
''Vjerujem ti.'' Kratko sam rekla i okrenula se prema Edwardu. On je bio stariji od Emily i mene. No uvijek se volio zezati s nama, i ponašao se veoma zaštitnički. On je bio jedan od mojih najdražih rođaka. Visok, plave kose i nabildan. Savršen.
