DEČKO ZA VALENTINOVO

POGLAVLJE 2

Nisam znala šta da radim. Stefan svakog časka treba da dodje po mene i da prodjemo kroz plan. Sutra je Valentinovo i mi moramo biti sretni. Bila sam nervozna i to baš jako.

Stefan je moj prijatelj od....... pa...... od pamtiveka. Ali u mojim očima nikada nije bio samo to. Bio je mnogo više. Od kada sam ga prvi put srela zaljubila sam se. Nikada mu nisam smela reći, misleći da će mu smetati, a sada kada treba da dodje, ja sam nervozna.

Nikada to nisam bila, pa bar ne sa drugim muškarcima. Nijedan nikad nije probudio ono što je probudio Stefan u meni jos od kada sam bila dete. Naravno ne kažem ja da ih nisam volela, jer jesam, ali ipak nikada to nije bilo to to.

-Zvr zvr!!!!!....- čujem zvono

-Bože daj mi snage da ne blebećem ili ne daj Bože uradim nešto što ne želim.- prekrstim se i krenem prema vratima.

-Hej- udje i pruži mi cveće

-Prkos, moje omiljeno cveće-

-Pa da-

-Nisi zaboravio?- pitam

-Naravno da nisam, pa kako bi mogao-

-Nema veze, udji.-

-Lep stan.-

-Hvala, ja sam ga projektovala.-

-Da, ti si arhitekta.-

-Tako je.-

-Uvek si imala instančan ukus.-

-Pa hvala. Želiš li nešto popiti.-

-Vodu.- klimnem i odem do kuhinje

U kuhinji se još jednom prekrstim i uzmem vodu.

-Izvoli.-

-Hvala. Nego, zašto si se prekrstila?- raskolačim oči

Zaboravila sam da mi se kuhinja vidi iz dnevnog boravka. Koja sam ja glupača.

-Ma to ja oduvek. Znaš radi onih zlih duhova.- ne znam ni zašto lažeš, on me uvek prokljuvi.

-Ti znaš da si očajna lažljivica.-

-Znam, zato sam te zvala da smislimo plan.-

-Nisam ja pitao za taj famozni plan, koji treba da smislimo, ja sam pitao za to u kuhinji.-

-Ma to........ ni sama ne znam.- počne si smijati

-Bože Dijana, da li si ti dobro. Mislim znao sam ja da si ti luda, ali toliko e to nisam znao.-

-Moja ludost sad nije tema, moja tema je plan.-

-Pa dobro, šta se odvija u toj tvojoj lepoj glavici?-

-Moja rodbina je luda, to znaš.- klimne

-E pa, ako te dovedem oni će nas pitati kako smo se upoznali ili u ovom slučaju, pošto te oni znaju, pitati kako su nam se putevi posle toliko godina ukrstili.-

-To nije teško, samo im kažemo ono što je bilo juče u kafiću i malo začinimo.-

-Kako?-

-Ovako. Rećićemo da smo se videli u kafiću i da smo malo popričali i setili se onih starih dana. Tako smo se vidjali par dana i onda je izmedju nas buknula iskra, koja je jako dugo bila tu, ali nismo bili sigurni šta je to, pošto smo bili deca.-

-Dobro. Šta dalje?-

-Sve ćemo smisliti u hodu.-

-Stefane, zar me ne poznaješ. Ja ne znam lagati, ako ne napravimo plan shvatiće da lažem i da je sve ovo velika sprdnja.-

-Ej, Dijana istina je da ti ne znaš lagati, ali zato sam tu ja. Mislim ne postoji čovek na ovoj planeti, koji bolje laže od mene.-

-Nadam se, inače smo završili naše karijere.-

-Hej...- uhvati me za ruke

-Neće biti ništa, sve prepusti meni, ok.- klimnem