Anina poslednja želja

Prolog

Jedan mudar čovek je rekao da svaka priča počinje mnogo pre početka i kada jednom počne nikada se ne završava. Tog je dana je moja najbolja drugarica, Ana, prvi put završila u bolnici. Razlog nije toliko iznenađujuć - predoziranost heroinom, koju sam oduvek u tajnosti očekivala, iako sam se molila da se ne desi. Jedina svetla tačka bila je njena spremnost da se bori, isto koliko je tamna tačka bio njen strah od borbe. Bila je voljena toliko da, u slučaju da je ljubav dovoljna da joj da snagu, ona bi sigurno preživela. Nažalost, tog dana nije se desilo ono čemu smo se svi nadali i Ana je tog ponedeljka u tri sata i četrdeset i dva poslepodne proglašena mrtvom. Tako zapravo počinje sve. Nakon njene smrti, sve se promenilo. Prvih nekoliko dana u školi mogla sam da čujem samo kako je Ana bila dobra, vedra i uistinu vredna osoba. Kasnije, kada se kolektivni šok malo stišao, ljudi s kojima se Ana lično družila pričali su kako je, kada se sve sabere i oduzme, ona ipak samo narkomanka. I da narkomani nisu ljudi. Narkomani nisu ljudi. Oni ostaju samo ljuštura onog što su bili. I ne znam da li me je bolelo ili me je ljutilo kad god sam slušala o tome. Naravno da nisam očekivala da grupa sedamnaestogodišnjaka shvate nešto s čim nisu imali nikakvog dodira i ta me je misao smirivala. Oni ne znaju. Ne želim im da ikada saznaju. Kako je vreme odmicalo, sve sam manje mogla da čujem njeno ime. Iznenada je došao dan kada je niko nije spomenuo i to je dan kada je ona drugi put umrla. Zapravo, ta druga smrt prošla je mnogo tiše od prve. Nije bilo sahrane posle druge smrti. To ionako njeni roditelji ne bi mogli ponovo da prežive. Verujem da je spuštanje tela koje je do pre dve desetine sati bilo njihova ćerka sigurno je najmučniji prizor koji su mogli da vide. Dosta nas je ostalo nakon sahrane što iz kulture, što iz najdubljeg osećanja dužnosti. Istina je ta da sam gužvu iskoristila da se poslednji put ušunjam u Aninu sobu, kao što smo to radile dok je bivala pod kaznama zbog lošeg ponašanja. Pa, bar onog što bi njeni roditelji definisali kao loše. I tad bismo samo ćutale, jer nismo smele ni da pisnemo. Ipak, uvek bi nas Anina majka uhvatila zajedno zbog napada smeha koje nismo mogle da kontrolišemo. Iako nismo ni o čemu pričale, sama pomisao da radimo nešto što ne smemo bila je dovoljna da se osećamo kao da je ceo svet samo naš. I to je sećanje bilo dovoljno da u glavi jasno čujem odzvanjanje njenog smeha. Imala je dosta piskav glas i smejala se retko. Ali, kada bi se ipak smejala, smejala se iz duše, tako da svi zidovi odzvanjaju. Gde god bi krenula da se smeje, ljudi bi i bez gledanja shvatili o kome se radi. Naravno, to je sve bilo mnogo pre. Videti njenu sobu onakvu kakvu je Ana ostavila bilo je iskustvo koje mi je trebalo da shvatim da je bila samo čovek. Ostavila je tri čaše prljave od soka kod računara, na pola pojedenu kesicu čipsa čije su se mrvice nazirale duž celog kreveta. Bila je samo čovek. Svima nam je smrt suđena. Dok sam mogla da čujem glasan plač Anine majke, posmatrala sam sve stvari koje je Ana ostavila za sobom. Imala je samo dve knjige. Prva - Lolita, služila joj je da u njoj krije novac, znajući da apsolutno niko iz njene kuće neće otvoriti tu knjigu. Druga knjiga - Lovac u žitu je već bila knjiga koju je volela. Kao mnogo tinejdžera, videla je sebe u glavnom liku, Holdenu. Videla je svoju buntovnost u njegovoj i sve što je ikada radila, videla je u njemu. Tada sam naivno verovala da je Anin idol zapravo bio samo fiktivni, mrzovoljni i razmaženi lik iz knjige još čudnijeg pisca. Iluziju koju sam gajila razbio je moj pronalazak nečega što nikad ne bih verovala da ću pronaći. Anin dnevnik. Možda se pitate da li sam čitala dnevnik moje mrtve najbolje drugarice. Reći ću vam. Ne. Bar ne odmah. I ne sve. Postojao je jedan zanimljiv deo, koji je čekao na mene. Ana se onesvetila dok je završavala rečenicu, pre nego što je njen tata upao u sobu i odneo je u bolnicu. Ali o tome ću malo kasnije. Ta rečenica neka ostane samo misaona imenica, kao potencijalni početak jedne priče koja se nikada neće završiti. Kada sam rešila da dnevnik ponesem sa sobom, gurnula sam ga ispod majice nadajući se da je to dovoljno da ga sakrijem. Na izlasku iz sobe, bacila sam špric, kašiku i upaljač u smeće i istu vreću ponela sa sobom.