Akademija Crystal

Crystal

"Svideće ti se ovde, znam da hoće." - kaže mi mama dok autom idemo prema akademiji - "Tvoj otac i ja smo se takodje ovde upoznali."

"Zašto jednostavno niste mogli da me pustite da završim srednju školu u Rouzvudu? Šta ću ja ovde u Nedodjiji?" - bunim se

"Kao naša jedina ćerka mislili smo da je ovo najbolje za tebe. I dalje smo za to, ovde je zaista lepo, videćeš." - ubedjuje me, samo prećutim jer ne želim da se svadjam.

Later

Sama sam u sobi 72, na prvom spratu. Ne verujem da me niko ni u šta nije uputio, samo "izvoli ključ i smesti se" i još kaže svideće ti se, ma evo ne znam šta ću od sreće, a ni od dosade. Sredila sam sve kako mi odgovara, smestila sam se, složila svoju odeću, čak i obukla uniformu. Klasična je, bela košulja na kratke ili na duge rukave po izboru, tamno plava suknja malo ispod kolena, doduše ne volim baš suknje uopšte, ali nije baš da imam izbora. Kravata je iste boje kao i suknja, još nisam videla muške uniforme ali predpostavljam da se ne razlikuju mnogo.

Odlučim da malo prošetam po školi, s'obzirom da ne poznajem nikog jer sam došla dva meseca nakon početka godine, bilo bi lepo da upoznam nekog. Sada je oko pet popodne što znači da imam vremena do večere u sedam. Bar mi je mama tako rekla u autu danas.

Ulazim na velika vrata iznad kojih piše "Biblioteka", u još veću prostoriju. Nedaleko od ulaza zaustavlja me valjda obezbedjenje sa rečima "Izvinite, mlada damo, potrebna mi je vaša studentska kartica ili otisak prsta" - zbunjeno ga pogledam pa mu odgovorim

"Izvinite, ovo mi je prvi dan ovde, nemam pojma o čemu pričate." - kažem pomalo zamuckivajući jer sam zbunjena, pokušavajući da ostavim dobar utisak lepim ponašanjem

"Vaše ime i prezime molim vas" - kaže dok lista nešto po tabletu koji mu je u ruci

"Jenna Paisley" - ljubazno mu odgovorim

"Vidim te, upisana si jutros na akademiju. Potrebna ti je studentska kartica da bi mogla da normalno funkcionišeš ovde. Moj mladji brat će ti pokazati kako, doćiće svake sekunde." - kaže mi i dalje gledajući u tablet

"Htela samo da uzmem nešto da čitam dok imam vremena, neću dugo da se zadržim." - kažem da bih izbegla pravljenje te kartice, jer zaista nisam raspoložena za to sad

"Skreni levo kad izadješ iz biblioteke. Plava kosa, ne možeš da ga omašiš. Čeka te." - okrene se i krene kroz biblioteku u meni nepoznatom pravcu

Zašto ovde niko nije druželjubiv? Samo ti kažu šta da uradiš, a ti se sam snadji. Nemam pojma koga trebam da tražim niti šta da radim. Skrećem levo, kako mi je i rečeno ali ne vidim nikoga. Toliko o tome da me čeka. Okrenem se nazad u cilju da se vratim u sobu, ali ugledam plavokosu mušku figuru malo višu od mene ispred sebe, na šta odem par koraka nazad jer se uplašim.

"Studentska kartica, ha? Nije mogao sam da ti pokaže već mora mene da gnjavi." - kaže kroz smeh žaleći se

"Ni tebi nije baš dan danas, zar ne?" - konačno progovorim

"Nije. Zainteresovana si za polcijisku karijeru?" - pita zvučeći zaineresovano, posmatrajući me svojim zelenim očima

"Nisam svojevoljno ovde." - kažem

"Znači ipak imamo nešto zajedničko. Chris Reid." - ispruži mi ruku smeškajući se

"Jenna Paisley." - uzvratim mu ruku sa istom količinom osmeha

"Idemo do kancelarije mog oca, tamo ćeš dobiti svoju studentsku karticu." - kaže pokazivajući mi put kojim treba da idemo

"Tvoj otac radi ovde?" - upitam ga kako ne bi došlo do neugodne tišine

"Da, kao i moj brat. Više kao neka tradicija koju planiram da prekinem" - kaže osmehujući se

"I moja mama radi ovde, zato sam i ja tu. Ona je profesorka srpskog jezika." - kažem hodajući pored Chrisa kroz dugačak hodnik

"Ako radi ovde, kako to da si tek sad došla?" - upita me

"Iskreno ne znam. Pre dva dana mi je samo rekla "Pakuj se, ideš sa mnom na Crystal" i evo me. Inače, šta je studentska kartica uopšte?" - kažem

"To ti je kao lična karta sa koje uzimaju podatke i sa njom se krećeš kroz školu. Ovde je stroga evidencija kako i gde se učenici kreću. Valjda predstavlja neki deo obuke ili tako nešto. U neke prostorije ovde ne možeš da udješ bez kartice, na njoj može da se vidi gde si sve bila u školi od kad počneš da je koristiš. Ume da bude naporno i nepraktično ponekad ali kad neko tvoj radi ovde imaš mogućnost da udješ u školski sistem i da obrišeš istoriju sa kartice." - podlo se nasmeje

"Znači tebi ovde nije dosadno" - nasmejem se

"Kako-kad. Ima mnogo razmažene dece ovde, ali ako imaš sreće možeš da upoznaš nekog zanimljivog, poput mene. Mogu da te upoznam sa mojim prijateljima kasnije, ti i Rayna ćete se divno slagati." - kaže glupirajući se kroz razgovor

"To bi bilo baš lepo, hvala ti." - zahvalim mu se.

Nakon samo nekoliko koraka zastao je uz "Stigli smo. Dozvoli mi da te upoznam sa svojim ocem, gospodinom Ne prihvatam "Ne" kao odgovor i sve mora da bude po mom." - pokazivajući mi na velika braon vrata.

Pokuca na vrata, a čim čuje "Napred" otvori mi vrata i da mi prednost ulaska koju vrlo rado prihvatim. Udjemo unutra kada izustim jedno "Dobar dan" koje Chris prekida

"Tata, ovo je Jenna, potrebna joj je studentska kartica" - odmah kaže šta hoće kako bismo odmah prešli na stvar, čini mi se da to često radi.

"U redu je Christopher-e, siguran sam da gospodjica ume i sama da kaže šta joj je potrebno. Ja sam Michael Reid, jedan od sekretara akademije Crystal. Ti si Jennifer predpostavljam, tvoja majka mi je rekla danas da je jutros upisala svoju ćerku ovde." - kaže preturajući po nekim papirima i kovertama. Izgleda kao veoma smiren čovek, ne znam zašto ga je Chris predstavio onako malopre.

"Jenna, da jutros sam upisana ovde." - skratim razgovor najviše što mogu

"Žao mi je, Jennifer, na studentskim karticama stoje puna imena, a ne nadimci. Tvoja kartica je spremna i čeka te od jutros." - izvadi je iz koverte i pruži mi je na šta mu se zahvalim

"Otisak prsta ti je već u sistemu tako da možeš normalno da se krećeš kroz školu. Sada me izvinite, ali imam još posla da završim." - kaže gledajući u veliki monitor ispred sebe na šta kažemo po jedno "Dovidjenja" te izadjemo uz zatvaranje vrata. Okej, sada mi je jasno zašto ga je onako predstavio

"Jennifer?" - kaže smejući se

"Ne zovi me tako, čudno je." - kažem kroz smeh prolazeći kroz hodnik

"U redu, Jenna. Slušaj, moji prijatelji i ja smo se dogovorili da se sutra uveče iskrademo iz naših soba i da odemo u školsku laboratoriju da nadjemo nešto. Laboratoriju ne koriste učenici već par profesora i rade na nečemu ali ne znamo još na čemu. Ovo planiramo da uradimo još od prve godine ali smo tek skoro uspeli da shvatimo kako da udjemo tamo a da nas niko ne provali. Ako si za, treba nam još neko da bismo uspeli, ali Rayna mora sada odmah da ti kodira karticu da možemo da udjemo bez da to može da se vidi u sistemu." - kaže utišanim tonom kako bih ga samo ja čula pokazivajući mi na ključ u svome džepu

"Akademija za policijsku i detektivsku obuku, a provaljujemo? Kako to da smo se tek upoznali a ti mi predložiš da obijemo u laboratoriju?" - upitam ga

"Što se tiče poverenja, moj instikt nikad ne laže. Paa, umeš li da čuvaš tajnu?" - kaže približavajući mi se i gledajući me ravno u oči

"Možeš da se kladiš da umem." - odgovorim mu
Nastaviće se...

Počela sam sa pišem još jednu priču, ali neću zapostaviti ni prošlu. Bilo bi mi drago kada biste ostavili trenutno mišljenje u komentarima. ❤️