Suze peku samo prvi put

Pismo maloj Iskri

Četrdeset dana od tatine smrti brzo je prošlo. U dahu. Jer, tamo gde je ljubav, vreme i prostor ne postoje.

U crkvu Sv.Nikole na Novom grblju ulazi sveštenik i sapliće se o moje noge. Ležim pored vrata na ulazu crkve gde sam se srušila kao metkom oborena. Tek kroz izmaglicu nazirem njegovu siluetu i poneku crtu lica. Stavlja mi ruku ispod vrata i glave, pokušava da me podigne da ustanem.

„Dete, jesi dobro?", pita me.

Ne odgovaram, jer nemam snage. Ali, čujem ga i podižem se. Još mi nije jasno gde sam, ni šta se dogodilo. Stavlja me da sednem da klupicu, istu onu sa koje sam posmatrala svoje omiljene svetitelje – Sv.Nikolu i Sv.Vasilija. Sveštenik odlazi da mi donese čašu vode. Žuri da me što kraće ostavi samu. Vraća se i ponovo me pita kako sam. Uspevam da progovorim i odgovorim da mi je dobro. Fizički i jesam bila dobro, ali još uvek nisam bila baš prisutna. Da li sam se to onesvestila? Kakav je ovo prekid svesti bio?

„Tata mi je umro", objašnjavam. „Danas smo mu davali četdeset dana... Svratila sam do crkve posle...", nastavljam dok se i sama prisećam.

Sveštenik ne odgovara. Ćuti i gleda me. Zapravo, ćutimo oboje. Sa zidova nas posmatraju sveci i anđeo. Konačno uspevam da se vratim u normalu, shvatam gde sam i šta ja ovde radim – u potpunosti.

„Bleda si", progovara.

„Ne znam šta ovo bi... Nikada nisam padala u nesvest...", govorim.

„Ne izgledaš kao da si ustala iz nesvesti. Ali, svakako bi ti prijalo da izađeš malo na vazduh."

Gledam ga dok pokušavam da rastumačim. Pruža mi ruku, ustajem. Odlazi i donosi mi stolicu da sednem.

„Ali, morala bih da krenem...", zahvaljujem se i nastojim da krenem što pre.

"Igor će me čekati u sudu", prolazi mi kroz glavu. "Moram da žurim. Uostalom, koliko je sati? Ko zna koliko dugo sam ležala ovde?"

Sveštenik se ne obazire. Donosi mi stolicu, stavlja je na sam ulaz od crkve i govori mi da sednem. Pored stolice, donosi mi papir i olovku sa fasciklom koju stavlja ispod papira.

„Piši!", gotovo da mi naređuje.

„Šta da pišem?", zbunjeno ga gledam i izražavam svoje nerazumevanje.

„Samo piši, dete. Molim te...", gleda me skoro molećivo. A onda se udaljava od mene i ostavlja me u tišini.

Šta da pišem? O čemu je ovde reč? Treba da krenem!

Držim papir i olovku u krilu, sedim na ulazu u crkvu. Pogled mi dopire tačno do tatinog groba. Odande sam i došla ovamo. I dalje mi nije jasno šta se dogodilo u međuvremenu.

Pažnju mi skreće beli golub koji sleće pravo na krst iznad tatinog groba. Isti onaj krst koji je Filip nosio pre četrdeset dana. A taj golub se pojavio i u toku opela za vreme pomračenja Sunca. Samo Mirjana i ja smo ga primetile, pa smo stegle jedna drugoj ruku i zaplakale. Ostali ga nisu videli. Otkud baš on sad ponovo da se pojavi?

Nekoliko dugih sekundi gledam tog goluba. Gleda i on mene. Zatim spuštam glavu ka papiru. U ruci držim olovku koju mi je dao sveštenik. I počinjem da pišem, kao da neka viša sila vodi moju ruku.

„ Zdravo, dragi moj prijatelju! Zdravo, brate moj i sestro moja, zdravo blizancu moj, moja srodna dušo! I još jednom, zdravo tebi, jednom čarobnom i neverovatnom biću, malom šljaštećem svetlu! Hvala ti što me slušaš tako pažljivo dok ti se obraćam – jednoj maloj Iskri koja zapravo jesi!

Mada, ti već znaš sve što što ću ti reći. To si znala mnogo pre nego što si došla na ovu planetu.

Da, znala si. Ali, onda si odlučila da zaboraviš.