Suze peku samo prvi put

Ovako počinje moja životna priča...

„Svi likovi i događaji u ovoj knjizi su pravi, i kao takvi, samo su plod nečije mašte... Subjektivna slika objektivne stvarnosti iz vizure okorelog sanjara koji i dalje veruje u ljubav.

Sve što ovde doživite previše lično, ozbiljno i dramatično, činite to na vlastitu odgovornost."

Mojim dvema vilama – majci Svetlani i baki Anki

i sinovima Marku i Lazaru

Danas je jedan od zaista posebnih dana u mom životu. Prošlo je četrdeset dana od kako mi je tata umro. Tog četrdesetog dana od njegove smrti, par trenutaka pre početka opela, gledali smo pomračenje Sunca, ono koje se žestoko najavljuje po medijima nekoliko dana ranije. I uglavnom se podsmevam prašini koja se oko toga digne, ujedno se diveći svojim savremenicima i sebi zbog broja smakova sveta koje smo do sada preživeli. Ali, ako sklonimo šalu u stranu, ovo pomračenje je za mene uistinu bilo drugačije. Nekoliko sati posle njega nastupila je ravnodnevnica, onda je počelo proleće, a negde između svih tih prirodnih cikličnih zbivanja u koje ubrajam i pomen na smrt svog oca, trebalo je da skoknem do suda i razvedem se – drugi put. A posle suda, put me je vodio ka Domu zdravlja gde je mom starijem sinu trebalo izvaditi konce iz glave, sedam dana nakon šivenja, jer mu je prošle nedelje u školi pala geografska karta na glavu.

„Da... Sasvim običan dan - drugi razvod, treće šivenje... Čak i to počinje da liči na prirodne ciklične pojave. Sve u svemu, ništa novo!"

Proletela mi je misao kroz glavu od koje konačno razvlačim osmeh na licu. Taj glas koji često čujem baš lepo ume da me razveseli i u najtežim trenucima.

Ubrzo počinjem naglas da se smejem, pa me ono malo prolaznika krajičkom oka gleda kao da sam luda. Jer, ko bi se smejao u takvim situacijama? Naravno, ko osim mene i još nekolicine ljudi poteklih iz istog plemena duša...

Tempo kojim živim je ludački. Sve se dešava nekako ubrzano i simultano, jedna bitka na više frontova. Uglavnom žurim da stignem svuda. I to mi baš dobro ide. Ali, pošto je danas zaista nekako čudan i poseban dan, odlučila sam da uživam u luksuzu, pa hodam nogu pred nogu. Zagledam travu, osušeno grumenje zemlje, osluškujem kamenčiće koji mi krckaju pod stopalima, pa onda bacam pogled na gore... Osmatram granje, lišće, sunčevu svetlost koja nežno dotakne sve ka čemu usmerim pogled.

„Priroda je uistinu čarobna!" – prolazi mi misao kroz glavu dok osećam kako me obuzima iskreno divljenje, a na koju se odmah narednog trenutka nadovezuje onaj duhoviti glasić.

„Još samo da si na nekom drugom mestu, bilo bi super. Ali, ti si našla da posmatraš prirodu na groblju posle tatinog opela! Potpuno si poludela."

Opet uspevam grohotom da se nasmejem.

„Pa, šta? Priroda je priroda. Kakve sad veze ima da li je u parku ili na groblju? Uostalom, i tata je, baš kao i ja, voleo da uživa u prirodi, i svim onim prizorima u kojima je nalazio lepotu..."

Taman sam krenula u unutrašnji dijalog koji je očigledno vodio ka svađi, kad se ispred mene isprečilo jedno zdanje. Bila je to crkva Svetog Nikole na Novom groblju. Odmah sam ušla unutra. Ni tren nisam oklevala, kao da je to bio sasvim logičan nastavak mog puta koji me je iz nekog razloga vodio baš tamo.

Oslikani unutarnji zidovi crkve, nekoliko poređanih ikona i duhovna muzika koja je nenametljivo dolazila do mojih osetljivih ušiju, mamili su me da ostanem neko vreme tu, ni sama nisam znala zašto. Šetala sam ispred oltara, čitala natpise ispisane veštom rukom umetnika, a pažnju mi je posebno odvlačilo to što je skoro svaki od oslikanih svetaca desnu ruku držao u položaju koji mi je bio poznat kao „mudra za osluškivanje glasa intuicije". Domali prst je bio spojen sa palcem, a leva ruka je bila dlanom okrenuta ka meni, odnosno posmatraču i postavljena u visini pupka, tj.onoga što mi je bilo poznato pod nazivom „solarni pleksus". U momentu mi je u vidu munje nešto prozujalo kroz mozak. Bilo je to sećanje na jedan razgovor sa ocem.