Suze peku samo prvi put

Moja pobeda tableta i smrti

Tata je bio fantastičan vozač. Nastupao je, vozio i pio skoro jednak broj godina, a to je takoreći pola životnog veka prosečnog čoveka. Samo dva puta u životu imao je sudar - jedan je bio lakši (obično čukanje gde je far tek bio zagreban), a drugi je bio nešto teži, kada je vozač kamiona na autoputu zaspao, pa je uleteo u traku kojom je tata vozio i odgurnuo ga u njivu. Interesantno je da oba sudara nisu bila izazvana njegovom krivicom i da su se oba dogodila dok je bio totalno trezan.

Posle ovog događaja, vratila sam se u svoje skroviše, moje jedino utočište u kome me je uvek sačekivala ljubav, razumevanje i mir – kod mame i bake. Ispričala sam im kako je prošao moj susret sa ocem. Preneražena zbog saznanja da sam mogla više nikad da se ne vratim te večeri i da je mogla da ostane bez svog jedinog deteta, jer sam zbog sulude vožnje mog pijanog oca više puta imala šansu da poginem, mama je htela da zove policiju. Međutim, sprečila sam je u tome.

„Nemoj, pusti..." – zadržavala sam joj ruku koja je pošla ka telefonskoj slušalici."Važno je da sam sad ovde, da je sve u redu, da je sve dobro prošlo i da sam živa." – ubeđivala sam je.

Iako je oklevala, poslušala me je. Ni sama ne znam odakle mi tolika velikodušnost i snaga da razumem i oprostim. Negde duboko u sebi ipak sam osećala kako bol i želja za osvetom rastu. Ali, veličina moga duha ih je nadjačala. Ne zadugo doduše.

Tata je sutradan krenuo u seriju svakodnevnih telefonskih poziva. Vikao je, grdio, psovao i vređao sve redom. A onda se to ponovilo i prekosutra, i narednog dana, i pre podne, i posle podne, i u dva ujutru, i u pet ujutru... Nije se treznio uopšte!

Morala sam da donesem najtežu odluku do tada – odlučila sam da svaki kontakt sa njim prekinem. Najviše mi je bilo žao mame i bake, jer su bile prilično zabrinute zbog tolikog uznemiravanja. Tokom tatinog i mog poslednjeg telefonskog razgovora u tom serijalu, skoro sam dobila nervni slom. Iz mene je iskočilo neko čudovište koje nisam mogla da zauzdam. Bujicu reči takođe nisam mogla da kontrolišem, pa sam u dahu izgovarala sve što mi je padalo na pamet i ležalo na duši. Urlala sam na rođenog oca iz svega glasa, ravnopravno mu uzvraćajući sve psovke, vređanja i pretnje. Da je bio pored mene, mislim da bih ja bila ta koja bi prva krenula u fizički obračun i ko zna kako bi se sve to završilo. Baka je znala da su nam karakteri vrlo slični i taj razgovor je baš ona prekinula iščupavši gajtan iz zida. I u narednih godinu dana, sve telefonske žice za njega su bile počupane, a mostovi koji su vodili od njegovog do mog srca bili su načisto srušeni. Nisam htela da ga vidim!

Ipak, sve ovo bilo je suviše za mene. A pošto nisam želela nikoga da povredim, krenula sam putem samouništenja povređujući samu sebe, sve više i više. Sav taj bol, bes, tuga i ljutnja koji su se gomilali godinama unazad, morali su negde da izađu. Zapala sam u užasnu depresiju. Nisam htela da idem u školu, nisam imala volju da bilo šta radim, ništa živo nije moglo da me pokrene niti obraduje. Sa mamom sam vodila duge razgovore, baka bi se takođe ponekad uključivala, ali sve ono što sam nosila na duši prevazilazilo je njihove mogućnosti da mi ikako pomognu. Iako su one bile moje jedine dve prave vile koje sam imala u životu i koje su mi uvek ispunjavale želje, sada nije bilo načina da uklone taj bol koji me je izjedao. Bez čarobnog štapića, proces je trajao kao gladna godina, a stanje unutar mene postajalo je totalno nepodnošljivo.

Bilo mi je jasno da moram sama da se izborim sa onim što me je snašlo, ali nisam znala kako. I niko nije umeo da mi kaže, niti je mogao da mi da instrukcije. Poseban problem sa depresijom je što uopšte i nemaš volju da izađeš iz tog stanja. Iskreno, nisam imala želju da živim, nisam uspevala da vidim ni jednu svetlu tačku na kraju tunela, ništa što bi me pokrenulo. Kako, kada i zbog čega – ne znam, ali sećam se samo da sam jednog dana mami tražila da me odvede kod psihijatra. A ona je to i učinila, verovatno zato što se i njoj to nametalo kao jedino logično rešenje.