Ukus uzasa

Prvi deo

Svanulo je, i ova noc je prosla neispavana. Cela prostorija u kojoj sam se nalazila bila je pusta. Sve je bilo tako tiho, kao i zadnje dve godine. Nisam imala dodir sa svetom od trenutka kada sam saznala da sam mrtva. Da su moju smrt namestili. Od tada ih prezirem. Mrzim sve osobe zbog kojih sam ovde. Ali sam odlucila, ne mogu vise plakati, boricu se da izadjem odavde, makar i mrtva. Ljudi koji zive ovde dolazelili su da me obilaze, tri prokleta brata.Iz misli me trgne otvaranje ogromnih vrata, okrenem glavu orema njima i vidim da unose omamljenog momka. Sedela sam i kad su mi dovoljno prisli progovorila sam

-Ko je on Lazare?- pitala sam najstarijeg, koliko vec sedim ovde, i koliko puta san se povredjivala do sada, znam da im je bar malo stalo do mene, iako su odvratni svi redom.

-Sta te briga Popoviceva-rekao je drsko, pih, pa sta sam i mogla da ocekujem. Ubrzo su sva trojica izasla bez reci, dok sam ja gledala u momka ispred mene. Imao je razbaruseni braon kosu, bio je dobro gradjen, podsecao me je na nekoga. Ali nisam mogla da se setim na koga.

Posmatrala sam ga trudeci se da ga prepoznam odakle ga znam. Ubrzo odustanem i pogledam kroz malene prozore koji mi nisu odavali gde se nalazimo. Razmisljam o svojoj porodici, sta rade, da li su dobro. Sva ta oitanja mi se motaju po glavi a na nijedno nemam odgovor. Imam utisak da cu ovde umreti, da necu vise videti zrak napolju, da je toliko bilo od mog beskorisnog zivota. Pitala sam se sta rade moji drugari iz skole, sad bi trebali da krenu u sedmi razred, eh, ona decurlija u sedmi razred. Prisecala sam se raznih momenata iz detinjstva, i srecnih i tuznih, nedostaju mi previse. I na sve to, sta me najvise pogodi. Sto necu biti tamo da ih vidim. Zakljucila sam da sam od onog dana, odrasla prebrzo. Nisam ni stigla da okusim 11 godinu i 12. Eto me sad sa punih 13 a ponasam se kao da mi je 19.

Iz misli me trgne glas decaka. Posto sam bila vezana nisam bas mogla da se okrenem, ali sam to uradila koliko sam mogla. Gledam ga dok dolazi sebi, verovatno su ga drogirali, kao i mene. Prvo sto primetim su njegove kestenjaste oci.

-Hej- kazem tiho

-Ko si ti?! Sta radim ovde?!- pitao je izbezumljeno

-Smiri se necu te povrediti- rekla sam tiho.

-Ko si ti?!-vikao je na mene i tad mi je sinulo.

-Ne bi mi poverovao kad bi ti rekla-

-Sta cemo ovde?I tebe su sad doveli?-pitao je kad se malo smirio

-Duga prica, ja sam ovde vec dve godine.-

-Cekaj...ti...si-i tad sam shvatila

-Vasilija-rekao je tiho

-Stajls-uzvratila sam