Ogoljena

Večera

- Slobodno! – viknem jer neko kuca na moja vrata.

- Jesi li završila?

Podignem glavu i ugledam Maksa, stoji na vratima.

- Ti kucaš? Ovo je tvoja firma – nasmešim mu se i spustim olovku.

- Ali je tvoja kancelarija.

- Da, završila sam za danas – uđem i krenem da sakupljam stvari.

- Rezervisao sam sto u Prestižu – kaže onako usput.

- Aha – naravno da zna gde sve volim da jedem, rekla sam mu.

- Još uvek voliš njihov suši? – pita me sa osmehom.

- Da Makse, još uvek – uzmem torbu i krenem ka vratima.

- Izvoli – sklonio se u stranu da izađem prva.

- Hvala – nasmešim se i prođem pored njega.

Maks stavlja ruku pri dnu mojih leđa a ja ne znam da li da gledam kuda idem, da li da se koncetrišem na njegov dodir ili da razmišljam o pogledima koji su upućeni ka nama. Nekako je pobedio pogled i to jedan, Emilija Sanders je gledala u mene a taj pogled nije bio lep. Maks poziva lift i ja okrenem glavu.

- Idemo mojim kolima može? – pita me.

- Čime ću sutra da dođem na posao? – pitam ga i uđem u lift.

- Doći ću po tebe – ušao je i pritisnuo dugme za parking. Vrata lifta se zatvaraju a on se okreće ka meni.

- Ćao – ponovo mi se smeje.

- Ćao – kažem pa se i ja blesavo smejem. Šta je njemu sa ovim ćao?

- Pa... kako su prošli razgovori? – pitam ga jer je bolje da razgovaramo o nečemu nego da se smejemo kao da smo na helijumu.

. . .

Nakon duže vožnje jer je bila gužva u saobraćaju stižemo u moj omiljeni suši restoran. Bila sam ovde pre dve nedelje poslednji put.

- Ovo je za tebe – Maks mi pruža neku malu kutiju.

- Ovaj... šta je ovo? – uzmem kutiju.

- Poklon, donela si mojoj firmi jednu nagradu, ja volim nagrade.

- A to.

- Da, to. Čestitam.

- Hvala ti – otvorim kutijicu u ugledam minđuše, sitne minđuše u obliku detečine sa četiri lista.

- Znaš, ovo nije fer! – pobunim se.

- To je samo poklon.

- Da ali poklon koji za mene predstavlja nešto posebno – slične ovakve minđuše sam dobila od oca kada sam diplomirala ali sam ih izgubila i bilo mi je veoma žao zbog toga. Naravno, ispričala sam to Maksu dok je bio u komi, tada sam ga zvala gospodin Redington jer sam bila opsednuta njegovom serijom Crna lista, ne mogu da verujem da je zapamtio.

- Znam.

- Nije fer jer ti znaš toliko toga o meni, čak i nakon tri godine – izdavim minđuše i stavim ih.

- Sama si mi ispričala priču o minđušama koje si izgubila.

- Nije to poenta, poenta je da ti znaš sve o meni.

- Znao sam pre tri godine.

- Nije se puno toga promenilo.

- Zaista se nadam da je tako - izdahnuo je.