Ogoljena

Porodica

- Vau! – bio je Martinov komentar na Sofijin i moj autfit.

- Čujem da se nešto ozbiljno sprema večeras, ne želim da omanem - Sofi se šali.

- Izgledaš grešno – poljubio joj je džentlmenski ruku.

- Hvala luče – odgovara Sofi.

- Komšinice, ti si kao i uvek poput anđela – i meni je udalio kompliment.

- A ti sijaš kao da si osvojio sedmicu na lotou.

- Skoro, skoro. Hoćemo li? – savio je ruke da bismo ga uhvatile.

- Naravno.

Martin nas je izveo na večeru u popularan restoran ali to nije bilo najčudnije već to što su se polomili oko nas. Martin živi skromno ali njegova porodica je imućna, iako on ne voli da govori o tome puno oduvek je želeo da se izbori sam za sebe a to je nešto što treba poštovati.

- Pa kako vam se čini? – pita nas.

- Šta? – izgubljena sam.

- Restoran.

- Bile smo ovde, volimo ovo mesto – kaže mu Sofi.

- Sad je moje – rekao je ponosno.

- Kupio si ovaj restoran? – nasmejem se od srca.

- Da.

- Opa, svaka čast . Sofi mu prva čestita.

- Čestitam, veoma sam ponosna na tebe – pružim mu ruku i on je prihvati.

- Hvala ti.

- Na čemu?

- Jer mi nisi dozvolila da prihvatim očev novac.

Nasmejem se na ovo. Pre dve godine, Martin je bio u škripcu, broker ga je prevario i izugubio je svu ušteđevinu,to je za njega značilo da mora da podvije rep i vrati se ocu uz uslov da se bavi porodičnim biznisom. Nije to želeo zato sam mu dala moju ušteđevinu koja mu je bila dovoljna da unajmi skupog advokata i krivično goni brokera. Godinu dana kasnije povratio je svoj novac i vratio mi moj.

- Ti si dobar prijatelj i još bolji čovek, za tebe će ovaj restoran uvek biti otvoren kao i vrata mog doma – kaže ozbiljno.

- Hvala ti Martine.

- Treba da se venčate – Sofi nas zeza.

- Mi smo jako dobro prijatelji – odgovara joj Martin.

- Tako je – potvrdim.

- Hajde da nazdravimo – pucnuo je prstima.

- Konobar! – vikne pa se nasmeje.

- Oduvek sam želeo ovo da uradim.

- Ludaku.

Ne kažu džabe da u dobrom društvu vreme brzo prolazi. Uživam sa Sofijom i Martinom, oni su moji prijatelji i puno ih volim, srećna sam što nisu pauzirali naše prijateljstvo kad mi je otac bio u komu, nismo se puno družili tad ali su bili tu, nakon očeve smrti mogla sam više da im se posvetim i nekako smo postali ono što zovemo porodicom. Ali ja nemam porodicu tako da su mi svi prijatelji porodica ali jednog dana volela bih da imam svoju, jednog dana, sutra ne znam, ali divan je osećaj znati da imaš nekog uz sebe. U trenutku sreće pomislila sam na Maksa i na njegove kutije sa igračkama, to mi je izmamilo jo veći osmeh. Pitala sam se šta on radi.

. . .

Martin i ja smo prvo odvezli Sofiju u njen stan, bila je malo pripita pa tek onda smo krenuli kući, kako on živi u kući pored moje išli smo u istom pravcu. Izujem štikle i sednemo na stepenice ispred moje kuće, obično grickamo semenke ali trenutno ih nemamo.

- Dakle uspeo si – tako sam ponosna na njega.

- Da, ni ja ne verujem – čudi se sam sebi.

- Znala sam da ćeš uspeti.

- Ja nisam, jeste da trenutno imam tri stotine dolara na račun ali kupio sam restoran – bio je ponosan.

- Onda počni da zarađuješ.

- Ja samo... dišem znaš? Ne osećam pritisak mog oca na potiljku. Kuvar! Brukaš me – imitirao je oca.

- Zaboravi na to, samo budi srećan.

- Jesam srećan ali želim da moja porodica bude ponosna na mene. Nije bilo lako skupiti novac za onaj restoran. Ubijao sam se od posla.

- Znam – pružim mu ruku koju od prihvati. Ja sam radila kao luda da bih mogla da platim troškove lečenja mog oca a on je radio po dve smene u restoranu, ili je radio u dva restorana. Život nije uvek lak to vidiš kad ti krene na bolje.

- Ti si moja porodica – kaže mi i ljubi mi ruku.

- I ti si moja porodica Martine.

- Tvoj otac je ubedio matorog Kevina da mi izda ovu kuću i dao mi novac za prvu stanarinu. Nikad neću zaboraviti tu ljudinu od čoveka i uvek ću biti tu za tebe. Znaš to? – pita me.

- Znam – takav je bio moj čovek, neko ko bi uvek i svakome pomogao.

- Mislim da treba da pozovem Klaru na sastanak.

Podignem obrve.

- Konačno si sakupio hrabrost? – zezam ga.

- Poteralo me ovo sa restoranom, možda me i dalje prati sreća.

- Držim fige – nasmešim se i nastavimo da razgovaramo o životu pod zvezdama.

. . .

Nedelja. Dan je bio sunčan, ja odmorna a život divan. Posebno sam uzbuđena jer Maks danas dolazi prvi put u moj dome. Ovde sam odrasla, ovde živim i ovim se ponosim. Nije moja kuća nešto posebno ali to mi je ostalo od oca i ovde sam bila srećna, naravno kada sam počela više da zarađujem renovirala sam i preuredila puno toga ali draž je ostala ista.

Nakon spremanja i čišćenja kuće, spremim ručak i naravno tortu, Maks voli da jede tako da nisam štedela. Toliko sam se zanela oko hrane da nisam primetila da Maks kasni. To je čudno, on je uvek tačan. Uzmem telefon i nazovem ga.

- Renata! – javlja se.

- Ćao, zovem da proverim je li sve u redu. Kasniš.

- A to! Zaboravio sam da ti javim da neću moći da dođem kod tebe.

- Ovaj... zašto?

- Tu sam sa nekim prijateljima i zadržaćemo se.

Udahnem duboko i čini mi se da čujem neke glasove u pozadini ali slabo.

- Mogao si ranije da mi se javiš, spremam hranu celo prepodne – malo sam se naljutila.

- Zaboravio sam.

- To nije lepo sa tvoje strane – naročito posle svih onih velikih reči kako želi da provodi vreme sa mnom.

- Iskrslo je nešto važnije.

- Nešto važnije – ja očigledno nisam dovoljno važna.

- U redu, lep provod.

- Hvala – rekao je kratko i prekinuo vezu.

Mislim da sam umislila nešto što ne postoji.

Pogledam u tortu i izdahnem.

- Šta da radim sa tobom? – probam prstom šlag. Svež je, pa upravo sam je završila.

Stavim tortu u frižider i posvetim se mom uredno aranžiranom stolu. Šteta što niko ovo neće videti.