Karlota
Gužva u saobraćaju je jedna od tri stvari koje me dovode do ivice ludila, ispred nje su samo pretenciozni neandertalci i ljudi koji su humor penzionisali, stoga sedim na zadnjem sedištu taksi vozila i cipelom lupkam o patosnicu. Taksista je sredovečni čovek koji se već četvrt sata svađa sa ženom... Rekla bih da ta žena o svađi još uvek nije obaveštena. Skrolujem po instagramu, obajvim stori na kome svoje pratioce obaveštavam kako kasnim na rođendan usvojene kćeri svoje najbolje prijateljice. Koristim vreme i da odgovorim na par mejlova i kada konačno ugledam hotel Lowell, odahnem! Uključim na brzinu prednju kameru i pogledam se – predivna! Opalim selfi i još trenutak se divim svom šeširu. Najlepši je od svih koje posedujem. Čuvala sam ga za ovu priliku duga dva meseca. Zahvalim se taksisti, platim i izađem. Nabacim osmeh i ušetam u predvorje hotela, zatim i salu gde je moja kumica proslavljala rođendan.
Osećam hrpu pogleda na sebi, to mi ne smeta, prija mi. Volim pažnju, godi mi dok tuđe oči klizaju po meni. Pozdravljam se sa Tiarom, sa njenom porodicom a onda se smestim na stolicu koja je čekala na mene.
Izabela, usvojena kći moje prijateljice, je održala govor koji me je ganuo do suza. Ta devojčica je nebrušeni dijamant, ogromno bogatstvo kojim je nagrađena ljubav Alesia i Tiare.
„Linda, bila si krasna." Utisnem poljubac u Izabelin obraz, kada se trenutak kasnije sa moje leve strane prolomi grubim naglaskom „dame..." i nanese topli val koji me zapljusne.
„Karlota..." Tiara me predstavlja, pretpostavljam, dok ja sporo oči usmeravam ka tipu čiji pogled da bih dokučila moram glavu pošteno da zabacim u nazad. „...moja najbolja prijateljica i..."
„Kuma ovoj mladoj gospođici." Dovršim Tiarinu rečenicu dok se suočavam sa čelikom koji u mene gleda. Kliznem očima naniže, procenjujući muškarca koji mi je zagolicao nerve. Pružam mu ruku, kroz ironiju saopštavam. „Takođe dama." Dobro znam poglede kakav je njegov.
„Mogao sam znati." Stisak mu je čvrst kao i ton kojim poklopi moju skrivenu pridiku. „Taj šešir je kristalan znak." Nagoveštaj humora koji mu tek suptilno golica glas, prsa mi pomiluje, a zubi unutrašnjost donje usne. „Konstantin Lebedev." Dubokim glasom mi se predstavi.
Zubima nesvesno očešem usnu. „Rus. Mogla sam znati." Očima uplovim u njegove koje bljesnu srebrnim odsjajem. Osmeh koji mi se rodi na licu, refleks je. „Ti iz Sibira, Sibir iz tebe ne."
Poslednje što je trebalo je da se čelik zagreje dok besramno dodiruje svaki milimetar mog pogleda, mojih usna, dekoltea...
„Karlota?" Živela Izabela, koja me uhvati za ruku i u sledećem momentu odvuče od logorske vatre koja je planula u sred Sibira. „Moram da te upoznam sa nekim." Vrati me nazad u Njujork. „On mi se sviđa."
„Neko nam se zaljubiška?" Nasmejem se.
„Jesam." Složi preslatku facu zaljubljene tinejdžerke. „Niko ne zna da mi se on sviđa." Namigne.
„Uhh!" Uzdahnem. Ja sam zaboravila kako je biti tinejdžerka. Kroz pola minuta upoznala sam Manuela. Dečaka u odelu, stilizovane frizure i... Haos obično traži mir. Zaključim. Onda ih suptilno potisnem na plesni podijum, pa prošetam do benda koji je svirao, naručujem pesmu koja zahteva malo intimnosti... kulturne nažalost.
„Isabela..." Klimnem glavom u prolazu Izabeli, Tiarinoj svekrvi, ali pokušaj da je izbegnem mi propadne. Što se malo kasnije ispostavi kao dobro, jer dobijem informacije koje sam želela, bez imalo truda. Spazila je moj pogled koji je odlutao prema Rusu.
„Konstantin, Alesiev prijatelj. Bogat je ko Krez. Porodica mu je u Rusiji, on je na relaciji Sankt Peterburga, Ženeve i Njujorka. Njegova maćeha je Francuskinja, tako su i proširili posao na Francusku..."
