Karlota
Na jednom mestu sam oči zaklopila, na sasvim drugom ih otvorila. Na belom, mekom jastuku, u svežini bergamota i lavande, u tako toplom i čvrstom zagrljaju muškarca na koga sam, koliko me sećanje služi, još juče bila opasno ljuta. Zato, ostajem tiho, nepomično ležeći kako bih polagano vratila film i videla zašto ležim u njegovom krevetu. Ali džaba, ne sećam se... Pamćenje mi je kao dugmetom izbrisano, a kada pokušam da se okrenem, osetim kovitlanje u želudcu... Sada stoprocentno znam da sam sa alkoholom preterala.
Mučnina se iz želuca penje naviše, pa me nagoni da skočim iz postelje, a oštar bol u glavi vrati me nazad... Rus se ispravi u sedeći položaj. Žmurim i ne vidim njegove poteze, ali osetim dodir na ruci, pa čelu. Disanje mu je duboko, glas hrapav, pospan.
„Dobro si?"
„Na samrti..." Promumlam. „I šta ja radim u tvom krevetu?"
„Spavaš?" Upitni ton dominira njegovim glasom iza sna. „Doneću ti vodu i lek." Čujem pomeranje, zatim i korake. Psovala bih ga samo tako, ali ne mogu... Trenutno mi i disanje predstavlja napor.
Eh, Karlota, šta ti je ovo trebalo?
„Evo..." Osetim blago uleganje kreveta. „Hajde, popij ovo, biće ti bolje." Otvorim oči i ugledam ga kako bdi nadamnom. Osmehne mi se sporo. „Hajde, dušo, nedostaje mi tvoj glas." Dodaje ohrabrujuće i navodi me, poput naivnog deteta, da ispijem vodu... Gorka je! Ogabna!
„Maldicion! Šta je ovo?" Stresem se.
„Do dna." Govori umesto odgovora. „Kad si noćas mogla, izdrži i sad." Osmeh mu igra u očima.
„Imaj milosti, magarče!"
„O, da magarac sam." Zaklima glavom.
„Jesi! I to nije sve, samo sada ne mogu... Slabo mi je, nastaviću."
„Nisam ni pomislio da nećeš." Govori zabavljeno, dok mu na licu igra izraz neštašnog deteta. Odloži čašu na noćni stočič, nagne se i poljubi mi obraz, tren duže zadržavajući usne. „Još sat sna i bićeš bolje." Povuče me, te se spusti na jastuk zajedno sa mnom. Bunila bih se, rado, da mi nije ovoliko lepo.
Sve ukazuje na to kako mi je u vodi bio rastvor za odljućivanje. Kada sam ponovo otvorila oči, on je ležao pored mene. Bila sam mu okrenuta leđima, i trena kada sam se okrenula zatekla sam njegov sivi pogled. Bio je ozbiljan, a njegov pogled topao. Luda sam kada me tako pogleda. Nikada niko, pre njega takve ledene oči, koje me toplo promatraju nije imao. Osmehnem se. „Dobro jutro."
„Dobro jutro, moja lejdi." Volim kada me tako pozove. Nadimak koji mi je prvog dana dao, poziv su mom licu da se opusti i nasmeje. „Kuda?" Upita kada se pomerim sa namerom da ustanem.
„Kupatilo." Klimne, pa me isprati pogledom. Naga sam. Skupim oči i pogledam ga kroz upitnik „ti si me skinuo?"
„Samo sam ti pomagao." Kaže naslanjajući se udobnije na uzglavlje.
„Hvala za takvu ljubaznost." Ironična sam.
„I drugi put, moja lejdi, samo kaži, tu sam." Zakolutam očima, pa osetim da bol u glavi nije sasvim isčezla, ali kupka kojom se počastim mi pomogne da dođem sebi, sasvim. Onda operem zube, pa lice sa razmazanom šminkom dovedem u red. Kosa mi više ne bazdi na cigarete, već na njegov miris i citruse.
Umotana u peškir produžim do kuhinje, gde nam napravim kafu pa sa dve šolje produžim ka spavaćoj sobi, gde Rus, za divno čudo i moje veliko iznenađenje i dalje sedi... Uživa.
„Danas nemaš obaveze?" Upitam kroz dozu ironije, primičući se krevetu i spuštajući šolje na noćni stočić.
„Imam jednu. Tebe."
