Ronterland

~𝚃𝚒𝚑𝚘, 𝚖𝚛𝚊𝚌̌𝚗𝚘 𝚜𝚛𝚌𝚎~

Sivi oblaci su prekrili široku cvetnu livadu, po kojoj je jedna mlada devojka spretnim koracima išla, dok su joj se po umu vrtele razne misli. Dorinna ne treba da bude tako naporna, umem sama da se brinem o sebi, razmišljala je o svojoj baki i njenom nadmenom stavu, koji bi se ponekad mogao poistovetiti sa kraljičinim. Nakon dugog koračanja zastala je pokraj potoka i pogledala unaokolo, tražeći svoju prijateljicu.

„Lana!” , Povikala je Europia na sav glas, taj zvuk koji su njene glasnice proizvele, proputovao je široku cvetnu livadu i nastavio tako sve do planina koje su se visoko uzdizale u daljini, izgledajući kao gospodari same zemlje.

„Europia!” , skočila je Lana iz žbunja i oborila svoju dobru prijateljicu na hladnu zemlju.

Tako zagrljene krenule su da se valjaju po širokoj, zelenoj livadi, koju su obasjavali slabi zraci sunca, koji su jedva uspevali da se probiju kroz platno napravljeno od sivih oblaka. Europia se odvojila od Lane, kako bi došla do vazduha, a potom joj je uputila široki osmeh. Lana ga je uzvratila, a potom pomerila svoju kosu, belu poput prvog snega u decembru, sa njenih safirastih očiju. Nakon par minuta smeha koji je vladao livadom i vešto sekao tišinu, uzele su da beru cveće i prave vence od tih istih. Europiini prsi su se spretno privlačili kroz zelene drške belih rada, stvarajući krunu završenog oblika. Čim je završila sa pletenjem venca, stavila ga je Lani na glavu.

„Šta je to?” , Zbunjeno stavi ruku na venac koji joj je ukrašavao bisernu kosu, koja se njihala na laganom povetarcu.

„Venac od cveća draga moja Lano” , nasmeši se Europia, a onda nastavi, „Jedan moj mali poklon. Nadam se da ti se sviđa.”

„Hvala ti puno Europia, jako je lep.”

~♕︎~

Sjajna zlatna svetlost upadala je u mračnu prostoriju kroz visoke prozore. Dorinna se šetala po prostoriji, dok je usisala nervozni vazduh koji je plivao oko nje. Prolazila je rukom kroz kosu, želeći da iščupa svaki pramen njene svilene, sede kose. Polako je udahnula, pokušavajući da potisne nervozu koja joj je neverovatno velikom brzinom strujala venama. Glasan zvuk je presekao njene zabrinute misli, i ona brzo utrča u hodnik nadajući se da se Europia vratila kući, pre nego što se njen otac vratio sa posla. Nada i sreća su goreli u njenom srcu, oči su sijale poput najsjajnije zvezde na beskrajnom tamnom nebu, međutim oni su se naglo ugasili, kada je ugledala da osoba koja je stajala pred njoj, nije bila njena voljena unuka.

Pred Dorinnom stajao je muškarac tršave smeđe kose, u kojoj su se vešto skrivali sede vlasi. Siva ratnička košulja, prekrivala mu je glatke mišiće, crne čizme bile su ukrašene blatom i sitnim zelenim trakama. Njegove oči, plave poput mora, a ujedno i hladne poput leda, pospano su gledale u staricu koja je stajala pred njim. Dorinna je uzela jaknu svog sina u ruke, čekajući pogodan trenutak da zaopštenje bujice novosti, koje će zasigurno probuditi plamen gneva u njemu.

„Ontario, kako ti je bilo na poslu?”

„Savršeno dobro” , odgovori Ontario grubim, a pomalo i promuklim glasom, „Šta rade Gabella i Europia?”

„Gospođa Gabella se nalazi u svojoj sobi, dok gospođica Europia...” , započela je Dorinna, a onda je odjednom stala, dopustivši tišini da potisne sve zvuke iz prostorije u kojoj su se njih dvoje nalazili.

„Šta je sa Europiom?” , upitao je Ontario, kada je uvideo da Dorinna ne nastavlja sa pružanjem odgovora.

Dorinna je znala da se Ontariu nimalo neće svideti odgovor na njegovo pitanje. Nervoza se gradila u njeno telu, i počela da opkoljava njeno srce, poput vojnika koji opsedaju drugu državu, zbog želje njihovih lidera da je osvoje u upravljaju njenim stanovništvom. Progutala je tešku knedlu, usne su joj postale suvlje od pustinje i vapile su za svežom vodom. Dorinna je brzo posegla sa čašom u koju je sipala vodu iz bokala, a potom tom istom tečnošću nakvasila svoje suvo grlo. Nakon tri gutljaj te božanstvene tečnosti, podigla je pogled i spustila čašu na sto, a zatim se približila svom voljenom sinu, dok je zvuk kazaljke na starome satu, konstantno remetio tišinu.