Ronterland

~𝙳𝚞𝚜̌𝚊 𝚜𝚕𝚘𝚖𝚕𝚓𝚎𝚗𝚊 𝚙𝚘𝚙𝚞𝚝 𝚜𝚝𝚊𝚔𝚕𝚊~

Europia je stajala ukopana u mesto, dok je iznenađenim pogledom posmatrala oca i majku, iz čijih zenica pljušti kiša besa, duva gnevni uragan, a munje pucajućeg temperamenta sevaju kao po najstrašnijoj oluji. Osećala je kako joj se knedla skuplja u usnoj duplji, a potom teško klizi niz grlo. Nije znala šta da očekuje, njen otac ju je ljutito pogledao, a potom joj je rukom pokazao da ga prati. Europia je znala da ništa dobro neće proizaći iz ovoga u da će verovatno upasti u nevolju, samo što ona nije znala kakva je to nevolja bila.

Teškim koracima, jedva je naterala sebe da krene da ga prati. Nije znala šta da očekuje, ali ono što je mogla da oseti u vazduhu, jeste bes koji je praktično ključao iz njega, baš kao voda na vrelome šporetu. Srce joj je tuklo pobesnelim ritmom i ubrzo su se Ontario i Europia stvorili ispred velikih belih vrata, sa izrezbarenim ružama. Ontario je otvorio vrata, a potom pustio kćerku da prva uđe u njegovu kancelariju. Svojim šumskim očima je prešla preko zamračene prostorije, velike žute zavese, sprečavale su Sunčevim zracima da uđu i osvetle kancelariju njenog oca.

Odmah ispred prozora, nalazio se veliki radni sto, na kome su bili raštrkani papiri, pisaća mašina stajala je tačno ispred stolice, pera u mastilima, dok je jedno ležalo na stolu zajedno sa papirima, čije rečenice Europia nije mogla da pročita, barem ne sa distance na kojoj se nalazila. Odmah pored radnog stola, stajao je dvosed i fotelja, koje je Europia pažljivo gledala, pitajući se da li da ode da sedne i odmori noge ili da nastavi da stoji u mestu i čeka odobrenje od svog oca.

„Sedi kćeri”, začula je iza sebe Ontariov glas i sela na dvosed prekoputa velike police na kojoj se nalazio veliki broj starih i novih knjiga, što poznatih i slavnih, što manje poznatih pisaca na ovim prostorima, a i šire.

Europia je pokušava da smireno diše, njeno srce je divlje kucalo, ruke blago podrhtavale, a hladna graška znoja se polako slivala niz njeno čelo. Njen otac je seo na stolicu za svojim radnim stolom, nalaktio se na njega i oštrim pogledom ošinuo svoju kćerku.

„Zašto si ponovo pobegla?” , upitao ju je nakon duge, mukotrpne tišine, „Zašto svaki put, u sred noći, moraš da se iskradeš iz svog kreveta i odeš ko zna gde?! Gde si bila, Europia?”

„Bila sam na livadi sa Lanom” , odgovori ona i pogleda ga u oči.

„Lanom...” , Ontario skrenu pogled i besno zareža, na isti način kojim bi to pas uradio, „Lana je kćerka običnog mlekara. Daleko niži status od tebe. Ti si Mistoller! Kćerka jednog od najuticajnijih grofova u Engleskoj, a družiš se sa kćerkom običnog mlekara! Pobogu Europia, šta će ljudi da misle o tome?!”

„NE ZANIMA ME ŠTA LJUDI MISLE!” , naglo je ustala sa dvoseda na kome je sedela, vičući na sav glas.

„Kako možeš tako nešto da kažeš?! Ti si sram za ovu porodicu” , Europia na njegove reči je ostala bez glasa, suze u očima su se polako skupljale, a srce slamalo poput stakla, „Za nedelju dana ćeš otići na Ronterland akademiju. Tamo ide i Antonio Luiberg, sin grofa Nickolasa i grofice Rone Luiberg. Imaćeš sa nekim da pričaš.”

Kako da ne! Sa Antoniom koji me proganja?! Sada mi definitivno ne pada na pamet da odem na tu akademiju, skupila je obrve iznad svojih smaragdnih očiju.

„Ne pada mi na pamet da idem sa tim pacovom na akademiju koja se verovatno nalazi negde u sred nedođije. Oh, ne čekaj! Možda sretnem Petra Pana tamo i izgubljenu decu. Da, to zvuči kao završena avantura koja može da me odvede direktno u Pakao” , reče ona arogantni i nadmenim tonom, pokušavajući da nadjača stav njenih roditelja i dokaže im da ona ni u najluđim snovima neće otići na tu akademiju.