Vreme osvete

Epilog

Venčanje

- Da se venčamo?

Ahmetov uslov da se vratim u London je venčanje.

- Da. Noćas.

- Noćaš? – ponavljam kao papagaj.

- Da noćas. Zar ne vidiš da nam sve izmiče iz ruku? Ne mogu dozvoliti da mi porodica izmakne. Moje dete će se roditi u braku, nosiće moje prezime, moja žena... ti... bućeš zvanično i zakonski moja.

- Pa... ovaj... – krenem da zamuckujem.

- Asja... znam da ovo nije neka prosidba i možda misliš da radim ovo zbog deteta koje ćemo dobiti ali istina je prilično jednostavna, ja te volim. Nisam neki pesnik, ne mogu ti obećati sreću do kraja života jer kakvo je stanje pitanje je kakvi će nam biti životi. Ali jedno znam, ma gde bio, ma šta radio želim da budem siguran da ste bezbedni i obezbeđeni.

- Ahmete ne moraš da me oženiš da bi bio siguran da ćemo biti dobro.

- Znam, znam ja odlično da ti možeš da živiš bez mene. I živećeš, sutra ujutru odlaziš i ko zna kako će naši životi izgledati. Možeš da odeš ali ja ne želim kraj, i parče papira na kome piše Asja Arslan će biti nada da će sutra možda sve biti dobro.

- Ja odlazim, ne planiram da dolazim u posetu niti da...

- Znam, ne želim da te silim ni na šta, nisam slep, svestan sam da je to najbolja opcija za vas ali kao što sam rekao imam uslove. Molim te, bar da ne razmišljam svakog trenutka jeste li dobro.

- Koji su uslovi?

- Kao prvo obezbeđenje, Sulejman će paziti na tebe i možeš da mu veruješ, samo ga pusti da radi svoj posao. I želim da prihvatiš kuću.

- Kuću?

- Da, kuća je biti kupljena na tvoje ime, možeš da živiš sa sestrom, uredi je kako želiš samo prihvati kuću.

- Dakle brak, obezbeđenje i kuća? To su tvoji uslovi?

- Tako je.

- U redu – pristanem.

- I ja se nadam da ćemo jednog dana biti porodica zato želim da te čekam – želim njega.

- Asja...

- Ali ne ovako. Kad se zavreši ova glupa osveta dođi kući, do tad nemoj da me zoveš, nemoj da mi govoriš šta se dešava, ne želim da znam. Želim da uživam u trudnoći.

- Nedostajaćeš mi.

- I ti ćeš meni nedostajati Ahmete, ne odlazim zato što te ne volim, i čekaću te zato što ti verujem.

Podigao je ruke i stavio ih na moje obraze.

- Potražiću te, kad sve bude gotovo bićemo porodica.

- Bolje bi ti bilo - ne krijem suze koje same teku.

- Prići će ovo vreme – grli me.

- Mora – ljubi me u kosu dok ja plačem, ne mogu da zaustavim suze.

- Molim te nemoj da plačeš jer poželim sve da odjebem i preselim se na Severni pol sa tobom.

- Ali ne možeš – znam to.

- Ne mogu. Ali mogu da ti obećam jednu stvar. Od danas vi ste moja porodica - spustio je ruku na moj stomak.

- A od sutra se nećemo viđati – zaključim tužno.

- A od sutra počinje bitka za budućnost, ovo vreme osvete ne može trajati večno.

- Nadam se.

- Hajde, idemo da se venčamo.

- Idemo.

Kraj