ŽENA MAKSIMILIJANA ANDREEVA

~ 𝙿𝚁𝚅𝙾 𝙿𝙾𝙶𝙻𝙰𝚅𝙻𝙹𝙴 ~

„𝑽𝒆𝒄́𝒊𝒏𝒂 𝒛̌𝒊𝒗𝒐𝒕𝒂 𝒋𝒆 𝒈𝒍𝒖𝒎𝒂..”

~Klinac

„Za petnaest minuta krećemo.”, pogledao je svoju ženu tamnim pogledom mržnje. Smatrao je da ona nije vredna njega, njegovog vremena, prisustva i njegove pažnje. „Spakuj malo više odeće za svaku moguću priliku. Provešćemo mesec dana u vili mog brata.”, ledeno ravnim tonom od kojeg se krv zaledi u žilama, naježio je njenu kožu. Podmukao, zao osmehom, bar je nalik osmehu, sijao je na njegovom božanstvenom licu pošto će mesec dana biti ona u paklu. Nije sačekao njen odgovor. Nije ni morao. Znajući unapred da će ga poslušati bez prigovora, napustio je prostoriju u kojoj je većinu vremena provodila sama sa svojim bolom.

Ugledavši zatvaranje skupocenog parčeta drveta, oslobođena njegovog prisustva i aure mržnje koja je disala čitavim njegovim telom, Izabela je prodisala punim plućima i pokošeno tresnula dupetom na podu. Svoja kolena je priljubila uz grudi, obgrlivši ih rukama i čelo od nemoći naslonila na ruke. Bojala se da ovaj put neće izdržati.
Kada će se ova agonija završiti?
Kada ću ponovo disati?
Kada ću živeti slobodno bez drugih koji su mi visili za vratom?!

Maksimilijan Andreev najmoćniji čovek u Italiji,kojeg su se svi plašili i imali prema njemu strahopoštovanje koje je sam lično izgradio, koračajući koracima svog oca, postavljajući jasnu crtu ko je glavni a ko ponizni sledbenik, je njen muž. Nije opraštao ni najmanju grešku. Izdaju je skupo naplaćivao, mučeći ih u najgorim mukama. Imao je vlast i moć u svojim rukama, toliko da je samo jednim znakom mogao ako poželi da obriše čoveka sa lice zemlje, a pritom da niko ni ne sazna. Visok preko dva metra, krupnih razvijenih ramena, velike grube šake koje su bile krvave do laktova. Snažni mišići,razvijen i privlačan torzo, snažne noge, seksi zadnjica [verovali ili ne, imala je oči], pune grešne usne koje su mnoge žene i devojke ostavljale bez daha, želeći ga od tog trena sve više. Grube, muževne crte lica, izražena jaka i čvrsta vilica koju je krasila brada stara dva dana. Taman pogled zelenih očiju koje su bile lišene života i svake emocije, naročito prema njoj s kojima ju je ubijao svakim danom. Izgledao je moćno, sa mračnom aurom koja se širila oko njega. Zapravo, bio je kao sam Apolon. Imao je prosto sve što je poželeo, od novca pa do moći, samo nije imao onu koju je voleo.

Sve to njenom zaslugom.

Mnogi su se pitali, pitaju, maštaju pa čak i razglabaju kako mora biti najbolja stvar u njenom životu što je ona njegova žena. Imala je sve što poželi, što su drugi želeli. Skupe kupovine kad god joj se ćefnulo,putovanja, gala večeri, krug visokog društva, savršen seks i verovali ili ne njegovu ljubav,koju je podelio samo sa njom.

A da li je tako?

Biti žena Maksimilija nimalo nije bilo lak posao za ucenjenu ženu. Izabela kao njegova zakonita supruga morala je na svaku proslavu ići sa njim na kojima je morala biti obučena u svečanim skupocenim haljinama i okićena nakitom, što je za nju bilo ravno samoj smrti. Uvek je morala biti nasmejana i zadovoljna, glumeći srećno udatu ženu ponašajući se besprekorno bez ijedne mane i grešaka. Davala je savršenu sliku novinarima da su oni jedan srećan i skladan par, među kojima ne postoje nesuglasice. Naravno, to je samo jedna ogromna laž u moru ostalih laži. Iza mermerne ograde krila se prava istina, mračna i bolna istina. Prvo pravilo kojoj je nametnutno onda kada je prvi put zakoračila preko praga doživotnog kaveza jeste da ne sme izlaziti iz vile, samo onda kada mora glumiti zaljubljenu, voljenu ženicu sa pratnjom. Svrha toga je bila da je otuđi od drugih, osami i uništi psihički. Drugo po njoj i možda najgore pravilo je bilo to što je morala svaki obrok imati sa njim,a pritom da vreme i mesto nisu bili bitni,gde je zahtevao ona se morala stvoriti u određeno vreme. Razlog? Jer je mesec dana odbijala svaki kontakt sa njim. Treće pravilo, zabranio joj je da nastavi sa studiranjem. Telefon, lap top i internetom kojim se služila sve je moralo da se pročačka na kraju dana do sitnih detalja. Svaki njen korak se pratio, no uvek sa razlogom. Zaposlenima koji su brinuli o vili, zabranjeno im je bilo da pričaju sa njom, što joj je u neku ruku prijalo. Redovno je slušala ogovaranje sa njihove strane,ubitačne poglede ignorisala i ismejavanje. Njegove grube reči, ponižavanje, mržnjom kojom ju je gledao, zabrane i silna pravila,gnevom, otrovnim jezikom, Izabela se nosila kako je umela i znala, onako kako je umela. To njegovo ponašanje prema njoj je u svojoj glavi pravdala. Tražeći besmislene razloge, a onaj važni uvek na prvom mestu bio, uvek u mislima.
Ipak uprkos svime što joj je radio sa ciljem da je slomi, Izabela se nije dala. Stajala je na klimavim nogama na poljuljano tlo, pivučenog stava i praznog pogleda, krijući svoju bol u četri zida svoje sobe. Morala je da izdrži sve što joj je sudbina pripremila, jer je na kraju dana znala da i nju čeka posle svih gorkih noći dan kada će biti slobodna.
Čvrsto je verovala u to.