Ups! Tento obrázek porušuje naše pokyny k obsahu. Před publikováním ho, prosím, buď odstraň, nebo nahraď jiným.
Kad je Maksimilijan ugledao leđa svog brata,nije sačekao više ni minut,zaputio se van bolnice samo na jedno mesto.
Rečenica da će njegova supruga biti u redu,povratila mu je dah,ali ne i gubitak osećaja krivice i straha. Želeo je,morao je da izbaci onaj bes koji je njegovu krv dovela do tačke ključanja,a kako je sada njegova porodica tu uz nju,prosto se samo sklonio. Zelene zidovi bolnice počeli su da se smanjuju,hvatajući ga u sopstvenu zamku. Gušio se od tog malog prostora. Vazduha nije imao. Razum je gubio,videvši samo crno ispred sebe. Zeleni smaragdi su zbog toga samo još više potamneli. Led oko srca koje je sam okovao u teškim lancima,počeo je da se topi nateravši ga da konačno nešto oseća. Pa makar to bio i strah. Morao je da pobegne odavde i to odmah. Sa svojim demonima želeo je da se bori sam,kao što je i uvek do sada. Nije želeo,zapravo nije smeo sebi da dozvoli da njegove sestre vide njegovu monstruoznu stranu. Nakon toga ga ne bi gledale istim očima.
Seo je u svoju crnu zver,dao gas i zaputio se u mračnom, zabačenom delu grada gde su imali napušteno sklonište koje je doduše on prisvojio iz mlađih dana i pretvorio ga u svoj lični prostor. Bio je siguran da je njegov otac zaboravio na to mesto.
Bilo ga je briga što sada izgleda poput kukavice,ne on jeste sada bio kukavica,ali nije mogao da ostane pored nje. Kada otvori svoje okice u kojima se ne rade volje priznavši gubio i na neki način osetio šta znači unutrašnji mir,ubeđivao je sebe da njega neće želeti vidi. Uostalom kako da pogleda svog sina? Šta da mu kaže? Kako da mu objasni? Nema i ne treba imati opravdanje za ono što se desilo. Njima i ne treba ovakav otac,ovakav muž. Kukavica i bespomoćna masa mišića,praznoglave glave. Eto to je on. Nije potreban ni sinu,a ni svojoj ženi.. A opet.. Nije želeo da ostane bez njih.
Praktično je leteo praznim ulicama samo kako bi se što brže dokopao svog mesta i izašao iz svoje kože koja ga je svakim metrom samo još više stezala.
Nije obraćao pažnju na zvono telefona koje je postalo nepodnošljivo na sedište pored njega, koji je predhodno bacio kada je ulazio u auto. Njegovi na njegovu žalost nisu odustajali da ga dobiju i to mu se nimalo nije svidelo. Odavno je prestao da oseća bilo koju povezanost sa njima,ali to nije značilo da ga nije bolelo. Na porodična okupljanja je dolazio koje je bilo baređ nekoliko puta godišnje,međutim on je uvek dolazio samo na jedno kada su njegovi roditelji slavilu godišnjicu braka. Ne zbog svog oca,već zbog svoje majke. Nije imao srca da je povređuje mnogo više nego što je trebalo. Izbegavao je svaki vid komunikacije sa svojim sestrama,iako je morao priznati da ga je to najviše bolelo. Doduše,sa sestrićem i svojim malim princezama se uvek čuo kad god im je bio potreban,ipak njih nije mogao da udalji od sebe,jer su previše bili uporni. Sa bratom godinama nije razgovarao,samo ako je posao u pitanju i to kao dva prolaznika. A sa ocem..otac je bio sasvim posebna priča. No,ipak je na kraju krajeva sam kriv. Uništio je svoju porodicu,povredio ih i razočarao i zato je smatrao da je najbolje da ih odgurne još više od sebe. Izvinio im se nakon velikog fijaska,iz srca i zauvek zatvorio vrata. Njegovu kaznu je sam odredio. Udaljiti se od porodice.
