Rất tiếc! Hình ảnh này không tuân theo hướng dẫn nội dung. Để tiếp tục đăng tải, vui lòng xóa hoặc tải lên một hình ảnh khác.
„Mama,pomoći ću joj ja! ", Maksimilijanov drzak glas naterao je njegovu majku da poskoči dva koraka unazad,iako nije želeo da tako zvuči. Frustracija koja se danima skupljala u njemu pomešana sa kajanjem i abnormalnom količinom besa morala je pući negde.
„Makse!",i ono malo snage što je imala u sebi popreko je pogledala svog supruga i udarila ga preko šake nimalo nežno. Međutim znala je da on ništa od toga nije osetio,jer kao da bi ona mogla ikad da povredi ogromnu stenu koja ju je čvrsto držala u naručju sa zebnjom da se ne sruši,onesvesti ili se povredi. „U redu je gospođo Andrejeev. Biću ja dobro sa vašim sinom,nema potrebe da se uzrujavate još više oko mene.", uputila joj je ogroman osmeh zahvalnosti. Bila je dirnuta brigom koju je isijavala iz očiju Maksove majke. „A ti..bilo bi ti bolje da se iskupiš majici za ovakvo ponašanje. ", mora biti zahvalan što ima ovakvu majku.
Šta bi radio da nema majku kao ja?
„Dušo,zaboravi na to gospođo!" ,ukorila je blago Izabelu. Njen krhi glas nije nagoveštavao da je ljuta i povređena njenim načinom oslovljavanja. „Više bih volela kada bi me zvala imenom ili majkom. ",oborila je pogled i zanimala se sada svojim crnim cipelama sa strepnjom iščekujući odgovor. Smatrala je da posle onakvih uvreda nije zaslužila dobrotu sa Izabeline strane.
Izabela se toplo nasmešila od topline reči koja je okupala njeno srce istinskom ljubavlju jedne majke. Zaboravila je kakav je to osećaj imati pored sebe majčinsku figuru. „ Obećavam da hoću, samo mi treba malo vremena. ", tiho je prošaputala i od stida koji je obojio njene obraze sakrila je lice na Maksovim grudima. Maks se nasmešio njenim postupkom malene devojičice i spusto je nežan poljubac u njenu kosu.
Povređena devojka nije ugrejala samo njegovo srce, već je uspela da i osvoji i još jedno srce koje se istinski radovalo što će dobiti još jedno dete kom je skriveno u svojim mislima obećala da će okupati ljubavlju,brigom i srećom. Dala je obećanje da će se iskupiti za svu tugu koju joj je nanela. „Hvala ti dušo!", poklonila joj je majčinski topli osmeh. „ Sine, ako ti budem potrebna samo viči. "
Sa tim rečima napustila je Maksimilijanovu sobu,ostavljajući iza svojih leđa mladi bračni par. Vanja od kad je saznala da je neko povredio nevinu devojku koju su svi redom osuđivali, а ona je nesebično dala celu sebe da povrati detinjstvo kakvo zaslužuje mali Andrej,dala je sebi jedno ogromno obećanje koje će svim silama da ispuni.
Izabela nije ni slutila da je čekaju bolji danu u porodici Andreev.
Sve ono što je sanjala.
„Makse,zar ne misliš da si bio grup prema svojoj majici?", upitala ga je kada je čula zvuk zatvaranja vrata. „Želela je samo da nam pomogne. "
