A Sword And A Crown

Chapter 4

Dok su poslednji urlici betke odjekivali Aleksandar se idalje mučio boreći se sa ženom plave kose i zelenih očiju, ona mu je predstavljala, za pravo čudo, najjačeg protivnika do sada. - "Sultanijo! Moramo da odemo sada!" - Rekao je neki čovek na konju, dok je za uzde držao drugog konja, na kojeg se žena ubrzo popela sa namrgođenim izrazom lica, kao da nije želela da se povuče, ali ma koliko se ona dobro borila, njeni vojnici bili su skoro istrebljeni do poslednje duše.

'Sultanija?! Pobogu borio sam se sa sultanijom?!?" - Mislio je Aleksandar neko vreme pre nego što se vratio u realnost i ponovo video jadnu zavezanu devojku koju su onaj tip i ona sultanija ostavili za sobom. 

Dok joj se Aleksandar približavao, devojka se vukla po podu, pokušavajući da se udalji od njega. - "Pustite me! Molim Vas!" - Rekla je ona sa neverovatnom količinom straha u njenim očima i u njenom licu. Aleksandar je prepoznao jezik na kom je govorila, bio je to Engleski, iako nije verovao u to, znao je da je to Engleski. 

"Neću te povrediti, ne boj se." - Govorio je dok se spuštao, te je uzeo bodež i presekao konopac koji je vezivao devojčine ruke. - "Ja sam Aleksandar, sin ruskog cara, kako se zoveš?" 

"Mithian, ime mi je Mithian, čula sam za tebe Aleksandre, još nazad u mome dvorcu u Mančesteru, ti si pobedio našeg šampiona, Ser Arlingtona." - Po prvi put, Aleksandar je mogao da vidi mali smešak na devojčinom licu, dok joj je pomogao nazad do razrušenog kampa, a i on se sam malo smešio jer su ga znali čak u dalekoj Engleskoj. 

"Mančester? Ah, nedavno sam se vratio odande, i mislio sam da niste obična devojka, Vi ste ćerka Grofa od Mančestera?" - Reče Aleksandar, a devojka se samo nasmešila i klimnula glavom, našta se on blago naklonio. 

"Oh, pobogu Aleksandre, ako išta, ja sam ta koja bi trebala da se naklanja, Vi ste meni spasili život, uz to ste i carev sin." - Ova rečenica je probudila malo tuge u Aleksandrovoj glavi, ali on se i dalje smešio, mada je mlada Mithian lako prepoznala lažni osmeh. - "Šta nije u redu? Izgledate kao da Vas je pogodilo nešto što sam rekla?" 

"Ah, ne, molim Vas, moja damo, ne dozvoljavam lepoticama kao što ste Vi da mi persiraju, a kamoli da mi se klanjaju." - Rekao je Aleksandar kroz osmeh, koji nije potrajao toliko dugo. - "Kopile, moja damo, ja sam samo još jedno carsko kopile." - Na licu mu se, uz govor, opet pojavio onaj osmeh koji prikriva tugu i bes, usmereni prema njegovom ocu.

"Izvinite, nisam imala ideje.." - Kako je počela da govori Mithian, tako ju je Nikolaj prekinuo dojahavši na crnom, gracioznom konju sa belom crtom na čelu. 

"Aleksandre! O, izvini, prekidam li nešto? I nameravaš li uopšte da me upoznaš sa ovom lepom damom?." - Rekao je, dok je silazio sa konja, sa nekakvim, ne baš dobrodušnim osmehom.

"Da, naravno, Nikolaj, ovo je Lady Mithian, Mithian, ovo je moj prijatelj, savetnik i sve drugo što zatreba Nikolaj." 

"Drago mi je." - Nasmešila se Mithian, svesna da u otrcanoj, polu-iscepanoj haljini koja je pokrivala jedva više od osnovnih delova i sa uprljanom, razbarušenom kosom baš i ne izgleda kao kakva dvorska dama.

"Zadovoljstvo je samo moje." - Reče Nikolaj. Nasmešio se, poljubio Mithianinu ruku, te pogledao ka Aleksandru sa još većim i još bezobraznijim osmehom. - "Neću vas zadržavati, moje vesti zasigurno mogu da sačekaju još vremena." - Reče i nestade među ostalim preživelim vojnicima sa njegovim konjem.

Kako su pričali na Ruskom sve vreme, Aleksandar je lako shvatio da je Mithian bila prilično dobro obrazovana, jer retko koja grofova ćerka u Engleskoj nauči Ruski jezik, jezik za koji su, prilično sigurne da im nikad neće zatrebati, ali ipak, šta kada vas od prljavih ruku Osmanlija spasi Ruski princ? O tome sigurno nijedna od njih nije razmišljala, jer su se takve dame, retko kad i zanimale za Osmanlije, a kamoli bivale uhvaćene i poslate u nekakav dvor ili sandžak. 

"Nisam ni stigla da Vam se zahvalim, Aleksandre, za to što ste za mene uradili." - Rekla je Mithian dok se duboko naklonila, mada joj Aleksandar baš i nije dozvolio jer joj je glavu podigao iste sekunde kada ju je spustila.

"Šta sam rekao za svo to naklanjanje i persiranje, ne pristaje mi to." - Reče Aleksandar, na šta se oboje glasno nasmejaše.

"U redu, ja ću prestati sa persiranjem ako i ti prestaneš." 

"U redu onda, nema više persiranja."