Svi ljudi iz dvorane užasnuto su stajali i iznenađeno gledali ka Aleksandru, i, odnosno ili izaslaniku. Car Viktor je hitro sišao sa prestola i protrčao kroz dvoranu.
"Zadržite tog čoveka ovde! On ne sme da napusti ovu prostoriju! Aleksandre, za mnom! Arkadije, pošalji glasnika na trogranicu, neka krene odmah, princ Vlad je krenuo ka Turskom pašaluku blizu Austrijske granice, neka se odmah vrati!" - Govorio je užurbano čovek srednjih godina, dok ga je mladić plave kose pratio u hodnik, u kom ga je srela mladićeva maćeha, kasnih tridesetih godina, i riđe, duge kose zavezane u punđu na njenom potiljku.
"Visočanstvo, čula sam viku, da li je sve u redu?" - Reče žena, dok je svojim prodornim, zelenim očima oštro gledala ka mladom Princu, ali se obraćala njegovom ocu.
"Oni žele rat, rat će i da dobiju!" - Gunđao je car sebi u bradu, bez obraćanja i malo pažnje ka njegovoj carici, mada ga je ona čula.
"Viktore! Šta se dešava?! Kakav rat pobogu?!" - Proderala se žena, i ovaj put ju je Viktor čuo.
"Isobel, prepala si me, ne mogu sad da govorim, žao mi je." - Videla se iskrena tuga na licima oboje, i iako joj Viktor ništa nije rekao, ona je naslutila šta se dešava. Viktor i Isobel su se istinski voleli, uprkos njegovoj pogrešci, kao novokrunisanom caru, ona mu je oprostila, njemu, ali ne i Aleksandru. - "Aleksandre! Spremi mi pratnju od par stotina vojnika, idemo na jug, da se približimo Turskoj granici, Rusija NEĆE pasti pred ovim Sultanom! Ti, prvi put kad uzmogneš, kreni na zapad, i pronađi Vlada, želim da, kako god to uradio, pokažeš ovim Osmanlijama da će zažalili što se petljaju samnom i sa mojom državom!"
Uprkos svemu, Aleksandar je gajio poštovanje prema svom ocu, čak i prema maćehi, i njegov patriotizam uvek bi pobedio njegov bes prema svome ocu. - "Visočanstvo, i dalje imam nešto što moram da Vam kažem?" - Reče on, dok je šetao uz oca.
"Izvini Aleksandre, ali mislim da će morati da sačeka, trenutno smo u nezavidnoj državnoj situaciji." - Tiho reče car, i kao i obično, ova tema nikada nije izašla na videlo, što će, kao što će se saznati kasnije, biti užasno po cara i samu državu.
"U redu onda."
Tako je, nakon kratkog pakovanja, car otišao iz Moskve sa nekolicinom vojnika, a nedugo za njim, sa jako malo ljudi iza sebe, otišao i njegov sin, ostavljajući caricu i njenu malu kćer u palati.
Prošlo je dobrih dve, ili pak tri nedelje putovanja od Moskve, da bi Aleksandra i njegove ljude prekinuo uplašeni čovek koji je u njihovom pravcu jahao na malom, crnom konju.
"Gospodaru, o prinče! Hristose spasi nas! Gospodaru! O prinče! O Isuse Hriste spasi nas sve!" - vikao je masni, uprljani čovek dok je silazio sa konja ispred mladog princa, koji je, da ukaže poštovanje čoveku, sišao sa svog belog pastuva.
"Pobogu, čoveče, o čemu govoriš? Jesi li dobro?" - Princ je proveo čoveka kroz svoju družinu i naredio da mu smeste konja blizu, i da postave omanji kamp na ivici obližnje šume.
"Nisam prinče, nisam dobro, nećete ni Vi biti kada čujete kakve vesti nosim, ja sam, avaj, glasnik carski ruski, ili sam bio, ako nisam već umro u Turskoj granici." - Dok je govorio čovek, neki od ratnika mu je doneo kriglu koja se inače koristila za pivo, ali sad je bila puna vode, jer kakav je, jadan, čovek bi se onesvestio kad bi osetio pivo.
"Reci ti meni, šta je toliko strašno?" - Princ ga je spustio ispod nekog drveta, dok su čovekove ruke drhtale dok je držao kriglu punu vode i prosipao tečnost po travi.
"Nije strašno, moj prinče, već užasavajuće! Ja sam inače pribran čovek, lično od cara izabran za carskog glasnika i izaslanika i govornika, ali ovo je toliko užasavajuće da, o moj prinče, ni ja nisam mogao da ostanem pribran." - Čovek je drhtao dok je govorio, neki od ratnika mu je, pored te krigle, stavio omanji komad pogače u ruku, te opet nestao među obližnjim drvećem.
"Pobogu, kad je tako, i mene si uplašio, šta si video čoveče?" - Princ je polako gubio strpljenje, ali je izdržao još malo pri svom pitanju.
"Ja sam, kako znate, bio poslat da pronađem Vašeg brata, princa Vlada o sveto nek' li mu je ime, i našao sam ga ja, bio usred masakra, Turci, prinče, Turci, oni njihovi janičari! Pobili su svakog i sve, i uzeli sve, masakr prinče, i Vašeg brata i svakog od njegovih vojnika pobili, ja sam, jadnik, došao pred sam kraj, i nekako pobegao da Vam javim..."
أنت تقرأ
A Sword And A Crown
أدب تاريخيU vreme vladavine Sultana Murata nad Balkanom, i u vreme smanjenja moći velike Rusije, jedan princ ima sposobnost da vrati izgubljenu snagu njegove države...
