Oznake

[ 5 ]

. ○ ° ◯ ° ○ .
Ovo se ne dešava

Mateo
Ne mogu ja mirno da provedem jedno popodne pa to ti je.
Arči je naleteo na nekog klinca na sred ulice. A sve bi bilo u redu da baš taj klinac nije, kako se čini, mlađi brat sigurno najiritantnije devojke koju sam ikada upoznao.

Počeli smo ponovo da se prepiremo dok nije napravila besan pokret rukama. U prvom mahu ostao sam zabezeknut, a u drugom zgrabio njenu šaku da se uverim da me vid vara. Ovo se ne dešava.
Cimnula se i ponovo izdrala.

- ali... oznaka... ne... nemoguće, to nije... -mrmljao sam u bradu od šoka. Verujem da me ništa nije razumela, što se moglo videti po njenom izrazu lica.
Umukao sam, zatvorio oči i pokazao joj svoju oznaku, bila je potpuno ista kao njena.
Sve se poklapalo - boja, veličina krugova, mesto ispod palca, sve.

Nakon tri do četiri sekunde usudio sam se otvoriti kapke.
Prizor bi možda bio i smešan da nije bio žalostan.
Ona nezainteresovana devojka koja je delovala kao da živi u svom svetu, daleko od ostalih sada je bila potpuno izbezumljena sa donekle bolnim izrazom lica koji nisam uspeo dovoljno da izčitam.
Oborila je glavu i zagledala se u svoju oznaku. Moglo se primetiti kako se trese, a ni meni nije bilo svejedno. Oblio me hladan znoj a krv u venama počela je da ključa.
Prstima sam pritisnuo čelo, a zatim ih brzo spustio preko očiju do usta gledajući u neku belu tačku u daljini. Iako se niz ovih radnji odvio u realno kratkom intervalu kroz misli mi je prošlo previše toga da bih bio svestan mesta i vremena.
Pritom ipak je ona prva progovorila.

- ne mogu da verujem. -promuklo se čulo. Grizla je donju usnu i pravila grimasu zabrinuto gledavši u stranu.

- ni ja. Ovo se ne dešava. -izustio sam posle par sekundi. Brzinski je vratila pogled na mene i navela moj i njen da se usplahireno sretnu.
Nije me gledala više onako prekorno ali i dalje je bilo teško to iščitati.

- napokon se oko nečega slažemo.

- ali... šta ćemo sad?

- mi nećemo ništa. Ja ću da nastavim sa životom i budem sa svojim dečkom.

- ti imaš dečka?! -ne znam da li sam više bio iznenađen što neko može da bude u vezi sa njom ili što bilo ko ulazi u vezu pre sedanmaeste godine i celog 'rituala'.

- da i to je samo još jedna od stvari koje nisu tvoja briga.

- ali... on nije...

- moja srodna duša? E pa nakon što sam ovo doživela niko nije.

- pa očigledno...

- šta?! Da nisi možda t... ne mogu ni da izgovorim. -napravila je facu gađenja.

- e znaš šta? Nek si ti meni srećna u toj vezici sa tim tvojim kako god se zvao. Ali ako nisi do sad već zaključila, osuđeni ste na propast. -iznova je napravila bolnu grimasu, zadržavši oči na meni još jednom, a zatim povukla brata sa sobom i prošla zakačivši namerno moje rame svojim.

Izgleda sam pogodio živac. I neka, uopšte mi nije žao.
Ona ni najmanje ne ume da kontroliše svoje ponašanje tako da nema razloga da ja pazim na njene podivljale emocije, pritom ne znam šta da mislim o svojima.

Da li sam zaista toliko proklet da delim obeležje sa njom, šta zam Bogu zgrešio?

Na putu do kuće mogao sam samo misliti o tome koliko sam šokiran i razočaran, nisam ni siguran da mi je odmah došlo do mozgda šta sve ovo zapravo znači.

Katarina
Vučem jadnog Aleksu koji je sve ovo morao da vidi. Usput mu se izvinjavam i pokušavam da se objasnim.

Posle svega što se upravo desilo malo je reći da ne znam gde se nalazim.
Brzim hodom idemo ka igralištu a nešto me vuče da se još jednom okrenem. Pre skretanja vidim Matea, idiota za kog se ne zna da li mi je prouzrokovao više tuge ili besa, mada za tugu nije baš on kriv.
Čekaj... jel' ja to njega branim?
O bože, glupi univerzume koji si me u ovo uvalio, otvaraj zemlju da uskočim momentalno. Ovo postaje nepodnošljivo.