Niko kao on (Đurđina & Nikolaj)

Dvadeset peto poglavlje

Četvrtak veče stiglo je brzinom svetlosti. Dok su spremali opremu za akciju koju su imali, Nikolaj je zaljubljeno razmišljao o svojoj devojci koja mu je to jutro izjavila ljubav.

"Crni šta je tebi danas, sav si smeten. Jel sve u redu?"

Ruka na ramenu i Artemov glas su ga probudili iz transa u koji je pao. Pogledao je u svog ujaka i klimnuo glavom bez reči, pripremajući plan akcije za to veče, kroz koji je hteo da još jednom prođe sa svojim vernim ljudima. Okačio je pištolj za pojas kada se Đurđina pojavila u sobi sa kolačima u ruci. Pogledi gomile muškaraca pali su na nju a onda su svi pogledali u Nikolaja, i njegova smetenost postala je opravdana.

"Eto koji je oblik poprimila njegova smetenost, čika Arteme. Niki nam se zaljubiška."

Đurđina nogom ćušne Konstantina koji je čučao kraj vrata i brundao pa nastavila pravo prema svom momku. Stajao je naslonjen na radni sto i sa smeškom gledao devojčicu koja mu je svakim novim danom krala srce.

"Napravila sam kolače za Konstantina i tebe, ali pošto Konstantin mnogo sere, pojedi ti sve Nikolaj."

Zaprede mu slatko dok ostavlja tacnu sa kolačima pored Nikolajevih ruku, koje su se kad se najmanje nadala našle oko nje. Rumeno lice sakrila je u prevoj njegovog vrata, mumlajući mu ime.

"Volim te mila."

Šapnuo je samo za njene uši i pustio je iz zagrljaja uzimajući kolač sa tanjirića. Pogled joj je pao na pištolj koji mu je visio za pasom.

"Znamo da ga voliš i da si zaljubljena u njega, ali snajka majku mu, gde su kolači za nas ostale? Pa nije valjda da te od čitave naše familije samo Niko zanima? A i pogledaj koliko još ljudi ovde ima."

Zezao ju je Artem, koji ju je sad već gledao kao malo izgubljeno lane, željno tople, porodične atmosfere. Nasmešila se i skrenula pogled sa svog opasnog momka na njega.

"Ma sve vas volim, ali Nikolaja malo više. A što se kolača tiče, Konstantin i Nikolaj su mi zamorčići. Još uvek se učim, Milijana kaže da sam za početnika dobra, ali ne bih da otrujem sve vas ovde."

Reče i povuče Nikolaja da izađe iz sobe sa njom. Još uvek nije mogla da se opusti pred njegovom porodicom i prijateljima ali je zato sa njim bila i više nego opuštena. Bez reči mu se ovešala oko vrata i slatko ga poljubila.

"Ne znam kada ću se večeras vratiti kući, idemo u lov na Ratka i njegove sinove. Već sam ti spomenuo to, ali kad se budem vratio, odmah ti dolazim. Važi?"

"Čuvaj se, molim te. Neću moći da spavam znajući šta sve može da se dogodi tebi ili bilo kome od ovih ljudi. I nemoj da zaboraviš da te volim."

Šaputala je na njegovim usnama uveliko uplašena za njegov život. Krajičkom usne se osmehnuo, dušu mu je uzimala potpuno nesvena toga. Njena jutrašnja izjava ljubavi naterala ga je da se potpuno otopi i potpuno joj se preda.

"Nemaš pojma kakvu mi snagu daje to tvoje volim te lutko. I nema potrebe da brineš, mi Petrovići se uvek vraćamo ženama koje volimo. Zaspaćeš bez mene ali probudićeš se u mom zagrljaju."

"Obećavaš?"

Zabrinuto je pitala i kao malo dete pružila mali prst prema njemu. Taj detinjasti postupak ga je nasmejao ali prihvatio je njen prst i dao joj obećanje.

"Obećavam mila, obećavam. Hajde sada, idi kod Mile i reci da je odlična učiteljica, kolači su ti super."

Ozareno je klimnula glavom i otrčala do Milijane. Izenandila ju je njena i Nađina smirenost. Šetale su po kući kao da se ništa ne dešava, kao da njihovi voljeni muškarci, i njihova ostala porodica ne idu u moguću smrt.

"Ne brini se Điki! Oni se uvek vrate živi i zdravi, biće sve u redu, sutra ćemo svi zajedno da doručkujemo, kao i svakog dana."

Nasmejano je govorila Nadežda. Saznanje da im je Đina postala snajka, obema se dopala, i ranije je bilo očigledno da između Nikolaja i nje ima nešto više od prijateljstva, samo su čekali njihovu potvrdu da su zajedno. Kada su je konačno i dobili, malo je falilo da naprave veselje slično svadbenom.

Klimnula je glavom ne verujući njenim rečima, ali nastavila je da pravi smesu za kolače sa dragim ženama koje su joj postale majka i sestra.

Dva sata kasnije, momci su bili spremni da pođu na svoj put. Kiki je pomoću signala koji je davala Jovanova sim kartica, ušao Jovanu u trag. Ispostavilo se da je Stefan bio u pravu za staru zgradu Politike. Već uveliko je pičio prema Pančevu ali nije znao da za njim kreću i psi žedni njegove i krvi njegovih šefova.

"Pa ti ljubavi kao da me pratiš u vojsku. Vratiću ti se, obećao sam ti, videćemo se već ujutru."

Ubeđivao ju je dok ga je grlila. Znao je da se plaši za njegov život ali dao je sebi obećanje da će njen sačuvati makar cena bila njegov. Ostali su taj prizor posmatrali sa osmehom.

"Ućuti debilu jedan! Čuvaj i sebe i sve ostale."

Prošaputala je, poljubila ga i pobegla u kuću da ne zaplače od muke.

"Ta devojka tebe mnogo voli. A mislio sam da je Milijanina i moja ljubav najjača, prevario sam se sine. Vaša je jača i od naše."

Govorio je Njegoš svom prvencu dok su ulazili u crni džip za Ćerom, Matejem i Kikijem.

"Volim i ja nju. A sada idem da se najebem majke onom kučkinom sinu. Momci krećemo."

Rekao je u bubicu i tri džipa su istovremeno krenula u pravcu Pančeva. Bio je spreman da svoj život da za njen, a Njegoš je bio spreman da svoj da za sve svoje voljene ljude. Nije se plašio smrti, za svojih pedeset i šest godina doživeo je sve i svašta, život je živeo onako kako je hteo u zagrljaju voljene žene sa svojom porodicom i prijateljima. Nije prezao pred silom, nije osećao strah. Bio je spreman da ubije svakoga ko stane na put njegovoj deci. Oni su bili ono za šta je on živeo čitav svoj život.