Niko kao on (Đurđina & Nikolaj)

Epilog

Videti nju srećnu, njemu je bio prioritet. Stajao je pred vratima dnevne sobe zagledan u svoju ćerku i njenog izabranika kog je gledala sa obožavanjem. Bio je oduševljen njenim izborom, bolje od Njegoševog i Milijaninog sina nije mogla da nađe.

"Sinoć me je u životu održala samo tvoja izjava ljubavi. Ko zna da li bih imao sreće i da li bih se vratio živ da me nisi podstakla."

Rekao je Nikolaj ljubeći svoju devojčicu koja je sedela zavaljena u njegovo naručje. Nasmejano se isteglila i privukla ga bliže sebi za kragnu želeći da ga poljubi. Nežno je uzvratio na njen gladan poljubac kao i ona, nesvestan da ih neko sa strane gleda.

"Kako te volim."

Progunđao je prebacivši se iznad nje, spremajući se da započne njihovu ljubavnu igru. Sprečila ga je u nameri koju je imao odgurnuvši ga. Zbunjeno je pogledao u nju.

"Volim i ja tebe, ali ovo je kuća tvojih roditelja koja je puna obezbeđenja. A na sve to, tu je i moj tata. Mislim da ti ovo nije najpametnija ideja."

"Ah da. Jedva čekam da dohvatim onog govnara Ratka, pa te vodim u svoj stan da uradim ono što sam ti obećao jutros."

"Zar tebi moje prezime ne govori ništa o meni?" Pitala ga je šaljivo.

"Ah pa želim da čujem koji su Vaši principi gospođice Princip. Onaj ništa pre braka pade u vodu, utvrdili smo da znaš šta je vođenje ljubavi."

"Ti si bre lud!" Srećno je ciknula.

"Lud, lud, nego šta sam nego lud kad sam poludeo za još luđom."

Poraženo je rekao i pogledao na vrata na kojima se tad pojavio Danilo, glumeći da ništa pre toga nije čuo. Nije želeo da se meša tako odjednom u Đurđinin život, iako je video sebe kako zetu lomi kičmu zbog ko zna kakvov prljavog obećanja datog njegovoj jedinici. Uradio je to i da ne bi postideo Đurđinu, iako je zapisao sebi da će razgovarati sa Nikolajem.

"Moram da krenem polako. Videćemo se već večeras, deco."

Ubrzo nakon što se pozdravio sa Đinom i Nikolajem, primio je Ratkov poziv i pošao da se nađe sa njim. Dobro je znao u šta se upušta radeći toj zveri iza leđa, ali protiv svoje krvi nije mogao. Nije mogao da ubije svoju ćerku, nikako.

…

"Srećan rođendan mamice. Volimo te."

Kao mačka se proteglim kad začujem Nikolaja kako šapuće i mazi moj loptasti stomak. Danas punim dvadeset dve godine, a za par dana postaću mama jednom dečaku i jednoj curici. Đurđevdansko sunce sija kroz zavese pravo u moje lice, ali mi ne smeta. Okrenem se na leđa i povučem svog ludog muža u zagrljaj.

"Hvala tata. Volim i ja vas. Svo troje."

Kažem ne otvarajući oči. Nikolaj se prebaci preko mene kad nam u sobu upadne čitava bulumenta, ipak se trgnem i sa rukom na srcu dreknem na Stefana koji mi već skoro dve pune godine ne zna kako da me zamoli da ga izbubecam.

"Ja ću zbog tebe da pobacim! Da li si ti normalan!"

"Ne vrišti oca ti jebem. Budi srećna, danas ti je rođendan a ja sam zadužen da te odvedem na ručak dok Taša i Nađa sa tvojom svekrvom dovrše pripreme."

Sa smehom kaže i prođe da razgrne zavese ne mareći za to što nas dvoje ležimo maltene potpuno goli. Ni ostatak se zapravo nije puno potresao za našu golotinju, još uvek pokušavaju da saznaju imena za koja sam se odlučila, a koja će saznati tek kad se budem porodila.

"Jebaću ti mater za ovo, samo da znaš. Izlazi napolje i čekaj me. Sada ćeš me odvesti na ručak, presešće ti."

Isteram ih sve iz sobe, na čelu sa nepodnošljivim Stefanom i ustanem da se obučem. Za današnju golotinju odgovorni su moji ludi hormoni i moj blesavi muž.

"Tata Dača mi se javio sinoć kad si zaspala. Reče mi kako je konačno pokopao Ratka i njegove sinove. Slobodni smo."

U jednom dahu me ljubi i priča a onda na peti izađe iz sobe. Ne znam da li mi je bilo teže živeti s prezimenom Princip, ili sada sa prezimenom Petrović. Nije bilo lako rešiti se Ratka i sinova, zbog ubijenog Igora ostala sam bez čoveka kog sam mogla nazvati svojim drugim ocem. Otkad mi mog dobrog Ilije nema, ja kao da nisam ja. Zbog Ratka i Damjana izgubila sam svog sina. Nisam znala da sam trudna, i izgubila sam moje malo čedo. Posle toga Nikolaj je naprasno odlučio da me oženi, a ja ovako luda za njim nisam se bunila. Oberučke sam prihvatila njegovo prezime, njegov posao, blesve prijatelje, još luđu familiju i eto me tu gde pripadam. Eto me s čovekom kog volim i decom u trbuhu.

…

"Đina nemoj da paničiš, sagni se i ostani tako dok ti ja ne kažem drugačije."

Ilija me opominje i ja se bez reči saginjem. Dođavola! Ratko i Damjan su nam za petama. U sledećih par minuta, Ilija gubi kontrolu nad vozilom i udaramo u banderu. Sledeće čega se sećam je Nikolajevom proklinjanje što smo izgubili bebu.

…

"Moje ime je Danica, ja sam ćerka Nikolaja Petrovića! Zahtevam da me pustite odavde, šugavi majmuni!"

Drečim ja ali uzalud. Ne jebu me ni tri posto šugavci. Ee Danka, Danka ko ti jebe mater kad glumiš frajera i preskačeš ogradu rođene vikendice u tri iza ponoći bez jebenih dokumenata a pritom imaš retardirane nove komšije.

"Oh da, to definitivno jeste moja glupa sestra."

Čujem i Njegošev glas ispred prostorije u koju su me zatvorili nakon što sam izujedala čuvara. Dakle, ni krivu ni dužnu su me zatočili u samicu. Dobro, nije baš samica ali sam zaključana i niko već satima ne ulazi unutra.

"Hvala kurcu više! Gde si do sada idiote?"

Nastavljam sa vrištanjem dok izlazim iz svoje samice koja je zapravo samo soba za ispitivanje.

"Danice ne igraj mi po nervima. Čuće majka za ovo, itekako će da čuje. Srki brate, odvedi je u kola dok ja sredim haos koji je napravila budala. I pazi da ne izujeda i tebe."

Drobi li drobi Njegoš. Bezobrazno se nakezim naslanjajući se na vrata iza kojih su me držali.

"Neću se buniti ako Srđan gricne mene."

Oh bato, nije valjda da si iznenađen? Gleda me kao krava mrtvo tele dok se policajci okolo smeju. Čujem i smeh nepoznatog momka te se na peti okrenem i stvarno do kurca.... Ispred mene stoji, ni manje ni više nego jebeni lepotan upakovan u teget odelo. Mljac.

Ovo je saga o Petrovićima, ali ja od njih da se oprostim ne mogu.... Ljubim vas sve.❤️😘