uvek sam nekako gazila teže levom nogom
tam-taram
to je ritam mojih koraka
ni vetar više ne može da me rasplače
ništa, samo šupljina u abdomenu
zelena svetlost semafora na mokrom asfaltu
nečiji tuđ dah na vratu
golo drveće šušti svoju ariju jada
ja stojim uz zid nesvesna sveta
gledam nokte u boji krvi
zamišljam tebe i zamišljam sebe
tužan zvuk vlažnih guma koji sluti promenu vremena
neobična gužva u duši i na ulici
ponoć je odavno prošla
a strah je čežnja je bol je čemer
tvoje usne sa notom kajanja
oči kao vedro nebo sat posle zore
negde u julu
nebo koje nagoveštava lep i vreo dan
ni traga oluji u sutonu
imam li prava da se ljutim
na tebe
na umorne glave i željno srce
na vino ljubavi koje se skuplja u jamicama sa zadnje strane kolena
ono čega se plašim nisu reči niti praznina
reči se utope a praznina je stara saputnica
plašim se pogleda bez značaja
dodira u prolazu
plašim se da ću morati da gledam kako zaista voliš neku drugu i da se do kraja pitam
zašto to nisam mogla da budem ja?
i uvek, uvek,
zauvek i u vek vekova
sama
na vetru, na severu, na zimi
sa rukama duboko u džepovima kaputa
bolno, nevoljeno i neželjeno sama
