Ljubav prema zlu

Nesreća

Osam je sati. Sjedim na stepeništu kao budala i čekam. Obukla sam neku crnu košuljicu, crne uske hlače i bijele starke. Nisam se pretjerano našminkala. Malo maskare i rumenilo. Imam čisto lice, i sretna sam. Svoju dugu plavu kosu sam pustila niz leđa. Čekala sam 15 minuta. Nisam željela više, samo što sam ustala i otvorila vrata;
"Elly Willhellm."
Okrenula sam se polahko i pogledala ko je. Bio je to on. Došao je po mene. Nisam vjerovala.
"Hoćeš li samo stati tu ili ćeš sići dole do mene?" i nasmijao se
Ne mogu da vjerujem. Ovo nije Leo. Ovo je neko drugi. Totalno druga osoba. Nemoguće je. U školi izgleda povučeno, ali sada...
"Ne... Silazim evo."
Od nekakvog uzbuđenja sam zaboravila kišobran. Ali, Leo je bio taj koji se sjetio ponijeti ga.
Nisam mogla kisnuti pa sam stala ispod kišobrana.
"Sada je bolje." rekao je.
Bio je veoma visok. Možda oko 190 cm. To znači, 35 cm od mene. Da, mala sam, priznajem.
Nasmijao mi se.
"Šta je smiješno?" Pitala sam ga.
"Ti." rekao je.
"Ja?"
"Da. Ti. Vidi kako si mala. Nisi mi ni do ramena." nasmijao se tako glasno, da je ulica odzvanjala.
Šutila sam. Odlučila sam promijeniti temu.
"Gdje idemo?"
"Ti biraš." Rekao je.
"Vidi. Ti si momak. Ti treba da biraš. Ne ja."
"Ouuu, izvini ljutico. Idemo u školski park."
Stvarno? Školski park? Divno. Imam odgovor na Emmino pitanje. Nije imao curu.
"Zašto šutiš?" pitao me.
"Očito da nisi progovorio do sad."
"Elena, jesi li ikada imala dečka?"
"Vidi Leo. Danas stvarno nisam dobro. Možemo izaći nekad drugi put. Sad mi se ide doma. Baj."
"NE! Nemoj ići molim te."
"Moram. Vidimo se sutra"
Nije me pokušao zaustaviti. Došla sam kući sva mokra. Nisam bila dobro. On nije onakav kakvog sam ga smatrala. Umišljen je. Ne vjerujem. Mrzim i ovu ljubav. Ali, moram priznati da.. Osjećala sam nešto dok sam bila sa njim pod kišobranom. Ali to je ništa. Ne želim imati sa takvom osobom nešto.

Nazvala sam Emmu i ispričala joj sve šta se desilo.
Nije mi vjerovala. Bilo je devet sati navečer, i došla je. Pričale smo sve do ponoći. Tada je otišla. Cijelu noć sam ga sanjala. Na neki čudan način.
Dozivao me je. Rekao je da ne idem. Da ostanem.. Onda se desilo nešto čudno. Slika pred očima mi je bila bijela. Pokušala sam se probuditi, ali nisam mogla. Nešto me počelo gušiti, osjećala sam da mi krv ide iz nosa.
"ELENA! ELY! ELLY! HAJDEE!"
"NE!"
"O moj Bože, živa si."
Bio je to Leo.
"Šta se desilo? Gdje sam? Leo? Šta mi je?"
"Smiri se, pala si. Ja sam išao za tobom, i okliznulo ti se."
Shvatila sam da se nalazim u njegovom naručju. Obrisao mi je krv. Bio je čudan. Tresao se. Gledao me tako zabrinuto.
"Hvala ti. Idem sada. Bolje sam."
"Možeš li?"
"Da. Mogu."
"Ipak idem sa tobom." i krenuo je.
Pričali smo i hodali polahko. Zavrtilo mi se. Nisam mogla da stojim.
"Hej? Jesi dobro?"
"Da bolje sam. Vjerovatno je od pada."
Stigli smo do kuće. Nisam zeljela da ga pozovem jer je bilo kasno.
"Znas, nije bilo tako lose."
"Znam. Nadam se da cemo ovi ponoviti."
"I ja isto." i pruzila mu ruku. Inace, grlim se sa svima ali, nisam zeljela ispasti nepristojna.
"Vidimo se. Cao, Elly."