ŽUTI DŽEMPER

UVOD

Napokon malo mira i tišine.
Upečatljiva aroma čaja od kamilice, miris knjiga, tek poneki prigušeni šapat i pogled na grad sa mog omiljenog prozora u biblioteci.

Sada kada sam se konačno razveo od Jelene, nakon godinu dana mučnog i toksičnog braka, mogu da udahnem vazduh punim plućima.

Nikada nisam shvatao šta toliko vidi u meni. Ja sam mirnog karaktera, volim da čitam i pišem, volim mir, volim čaj. Dok je ona sušta suprotnost. Voli da lumpuje po klubovima, voli da pije i puši, ne drži je mesto, stalno je u pokretu, stalno planira neke izlaske i žurke.

Sada kada malo bolje razmislim ne shvatam ni šta sam ja video u njoj? Osim fizičke lepote koja je svakako prolazna, nema baš ničega kod nje što se meni dopada.
Pretpostavljam da je najveći pritisak na mene da je oženim vršila poslednja želja moje pokojne majke.

Eh moja Nadice, želela si da me po svaku cenu vidiš pred matičarem, pa makar to bilo i sa devojkom koju ne volim.

Zato i nisam mogao više da izdržim u takvom braku, koji me je doslovno gušio. Ja možda jesam mirnije prirode, ali to ne znači da ću dozvoliti nekome da gazi po meni. Stavio sam tačku na taj odnos, a na moje iznenađenje i Jelena je pristala na razvod. Bez svoje famozne drame, buke i galame.

I evo me sada, u svojoj omiljenoj biblioteci. Sedim do prozora i uz topli čaj posmatram jedan sasvim običan novembarski dan koji se odvija napolje. Kiša rominja, saobraćaj je gust, svi nekuda žure...

Sirene automobila trube na sve strane, ali u ovom trenu pažnju mi privuče sirena koja se baš odužila. Vozač je izgleda prilično nervozan. Pridignem se malo iz udobne stolice kako bih video šta se dešava.
Nisam ni najmanje radoznala osoba, već zagledam situaciju u slučaju da je nekome potrebna pomoć.

A onda konačno ugledam razlog višestrukog sviranja automobila, propraćenog sočnim psovkama. Jedna stara, pogurena baka prelazi ulicu iako se zeleno za pešake odavno pretvorilo u crveno. Pored nje korača i pažljivo je ispod ruke drži mlada devojka tršave kose.

Iste sekunde se nasmešim, jer mi uvek bude toplo oko srca kada vidim da mladi ljudi pomažu starijima i nemoćnima.
Taman sam krenuo da se vratim svom čaju i gledanju svog posla, kada mi pažnju na sebe skrene ta ista tršava devojka. Napokon je prevela baku preko ulice i našla se na pločniku, a ja sam tek tada shvatio da ispod raskopčanog maslinastog kaputa ima ogromni žuti džemper.

Žuti...

Po ovako sumornom i kišnom vremenu dosta se isticala u masi sa tom bojom džempera. I nisam mogao da odolim te sam nastavio kao hipnotisan da je pratim pogledom. Nešto u meni je tako silno želelo da zna gde se uputila devojka u žutom.

Korak po korak, vešto izbegavajući bare kako ne bi nakvasila svoje kanađanke, ušla je ni manje ni više nego baš u ovu biblioteku u kojoj se ja trenutno nalazim. Ali mesto je ogromno i u ovim satima prilično puno, pa sam je veoma lako, na svoju ogromnu žalost izgubio iz vida.

Hmm... Zaintrigirala me je, moram priznati. Prosto ne mogu da se otmem želji da saznam koju boju očiju krije ispod tih smeđih kovrdža...

Ubrzo se vratim u realnost, opalivši sebi par šamara u mislima.
Pa neću valjda sada iz tako banalnog razloga ustati da pretražim celu biblioteku kako bih je pronašao.

Smestiću ovu scenu od maločas u onaj folder svog mozga pod nazivom ''sve moje simpatije iz autobusa''. Znam da je nisam sreo u autobusu, ali doživljaj je skoro pa identičan.

Svakako znam da je više neću videti.