Jedna naizgled sasvim obična devojka, viđena očima dobrodušnog, hrabrog i veoma vickastog momka.
Njen odevni predmet nenamerno je jednog dana privukao njegovu pažnju i odatle sve počinje.
...
''Bilo mi je previše slatko da je uvek viđam u tome.
Ali...
- Ja i dalje ne mogu da verujem da si me ovde doveo. Čime sam te zaslužila ni dan danas ne znam. Tako si neprimetno ušao u moj život, tako lako me osvojio, tako brzo obasjao moje nebo i oterao tmurne oblake. - obujmi mi obraze svojim nežnim rukama.
- Ti si isto uradila sa mojim životom, samo duplo jače. - osmehnem se i pojačam stisak oko njenog struka.
- Volim te Branko Kopitareviću. - izgovori tiho.
- Volim i ja tebe Brankice Stevanović. - spustim usne na njene i uplovim u svoju mirnu luku.
...
Vreme provedeno na Krfu je bilo magično, ali nismo se dugo zadržavali kako baka ne bi bila sama kod kuće. Vratili smo se nakon pet dana i bili smo presrećni kada su nam javili da se renoviranje privodi kraju. Moj plan je da se najpre uselimo pa ću onda zaprositi moju sreću.
Veče je prilično toplo za ovo doba godine pa baka, Brankica i ja sedimo na terasi mog stana, dok se Čester mota tu negde oko naših nogu. Leti ne pijem čaj, naravno, ali zato volim domaći sok od zove. Šalimo se i pričamo o nekim neobaveznim stvarima kada Brankici zazvoni telefon.
- Halo? - javi se. - Mhm, mhm, u redu. Jesam, spremna sam. - osmehne se i već naslućujem da priča sa Nebojšom.
- S koga li se tol'ko smeška? - ćuška me baka, gledajući u Brankicu.
- Posao bako, evo videćeš. - poklopim svoju ruku preko njene.
- Naravno, dogovoreno! Vidimo se. - završi Brankica razgovor i ushićeno ustane sa stolice. - Bako, Branko... Dobila sam posao u Nebojšinoj izdavačkoj kući na mestu književnog kritičara! Od ponedeljka počinjem da radim! - vrisne i poskoči u mestu od sreće.
- Bravo ćero! Ponosna je baka na tebe! - grli je baka u najveće dok ja čekam svoj red i osmehujem se.
Nikada nisam ni sumnjao u nju. Moja Brankica, moja lepotica.
...
Legli smo da spavamo i držim svoje sunce u rukama, a ona od uzbuđenja i dalje priča o poslu u izdavačkoj kući.
- A onda su nam rekli kako je poželjno da ne budemo pristrasni i subjektivni čak i kada je u pitanju naš omiljeni žanr. Objektivnost je glavna odlika ovog posla. - po peti put mi priča šta su učili na jednom od seminara, ali ne smeta mi.
Obožavam da je slušam i gledam srećnu. Još više me raduje što sam ja tome doprineo. Život moj, moja ostvarena želja.
MESEC DANA KASNIJE
Uh, renoviranje je gotovo i pre nedelju dana smo se uselili u našu novu kuću. Ne zna se ko je od nas troje srećniji, baka, Brankica ili ja.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Stan ću izdavati kada iznesem sve svoje osnovne stvari. To mi je delovalo kao najlogičnije rešenje. Nameštaj ću ostaviti, sve osim maminog ormara. Jedino sam to preneo ovde, jer me za njega vežu uspomene i ne bih voleo da ga neko nepoznat koristi.
Prsten za moju ljubav birao sam danima. Prosto mi nijedan nije bio dovoljno dostojan nje. Ali potraga se na kraju ipak isplatila. Juče sam ga kupio i trenutno se nalazi u kutijici u mom džepu od pantalona.
Rešio sam da je zaprosim samo tek tako na prepad, kada se najmanje bude nadala. Na osnovu njene priče do sada o toj temi shvatio da ne voli klasične prosidbe sa srcima, svećama, cvećem i tome slično. Tako da sada evo završavamo večeru i čekam suton da sednemo na tremu u ljuljašci, jer Brankica to obožava.
Tada ću je iznenaditi.
- Da vam napravi baka sokče pa da vam iznesem napolje kod ljuljašku? - upita baka nakon što prva završi sa jelom.
- Može. - odgovorimo joj nas dvoje uglas.
- Hoćeš li zvati Nebojšu da nam vidi kuću? - pita me Brankica.
- Ja sam ga već zvao, ali je zatrpan obavezama. Doći će kad bude mogao.
- Da, naravno. Ja ga veoma retko viđam kada sam na poslu. Stalno nekud juri, žuri. Kako njegova supruga podnosi to?
- Ko? Milena? Ma ona ti je jedna teška hladovina. Ništa je u životu ne stresira. Mislim da bi ga jedino takva žena i trpela. Neka druga odavno bi ga otkačila. - iznesem svoje mišljenje i nasmejemo se.
- Spreman vam je sok i kolači deco. Iznela sam vam napolje na stolče pa uživajte. - obavesti nas baka s osmehom i ode da nahrani Čestera.
- Hvala bako! - opet odgovorimo uglas i svo troje se na to zasmejemo.
- Hoćemo li onda? - upitam Brankicu, ustajući od stola.
- Hajde. - osmehne se i uhvati me za ruku.
Smestimo se udobno i ja prebacim ruku preko njenih ramena kako bih mogao lakše da je ljubim i udišem njen zanosni miris jasmina. Uživamo u prizoru zalazećeg sunca na horizontu i shvatam da je sada pravi trenutak. Sad je idealno vreme da je zaprosim.
Ali nešto u meni mi izaziva tremu. Znam da me voli i da će pristati. Znam i da je spremna za taj korak, pričali smo već, ali opet... Moji dlanovi ne prestaju da se znoje, a srce preti da će iskočiti iz grudi.
- Ko je ovo? - pita Brankica gledajući u auto koji se približava do naše staze u dvorištu.
Gledam i ja zajedno sa njom, ali ne znam čiji bi ovo auto mogao biti. Zatim je ušao u naš posed, jer još uvek nismo ogradili i zaustavio se. Dok Brankica i ja radoznalo ustajemo da vidimo ko je, ni na kraj pameti mi nije bila baš ta osoba.
A onda su se suvozačka vrata otvorila i moje lice se kao po naređenju odmah namrštilo kada sam video ko je izašao iz auta.
