Misterije Darkwood-a

Devojka sa slušalicama

Adelejn je morala da se preseli u 'DarkWoods' sa ocem zbog njegovog posla. Početak četvrte godine u srednjoj Ekonomskoj školi.

Prvog dana škole ulazi u učionicu i seda u poslednju klupu sa slušalicama u ušima, ignorišući sve pojačava muziku. Svi učenici su u svojim grupama prijatelja i pričaju ko zna šta. Dok su u njenoj okolini samo dve siluete odraslih muškaraca, staju tačno iza nje i čuje rečenicu "To je bio rat, nisam imao izbora" , ponovo pojačava muziku, dovoljno da ne čuje šta govore.

Ulazi profesor, svi sedaju na mesta... Posle 10-tak minuta profesor zapaža devojku u poslednjem redu i govori joj da skine slušalice, verovatno više puta jer ga nije čula, pa je devojka koja sedi ispred nje morala da se okrene i pokaže joj. Sada je nevoljno skinula slušalice i morala je da sluša raspravu o tome koja je strana pobedila u ratu za koji nije ni znala da se desio.
Nakon pola časa već je bila iznervirana kada je ušao učenik, izvinio se šta kasni smišljajući neki izgovor koji polovinu nije čula, ali nakon "Nekoj baki je pozlilo" i "Crna mačka mi je prešla put" želela je da joj rasprava iznad njene glave bude dovoljno glasna da ne čuje ni to. Na svu sreću sveta profesor ga je prekinuo i na svu nesreću dodao "Leo sedi pored devojke u poslednjem redu". Ni levo, ni desno nije bilo druge devojke, zapravo u celoj učionici nije bilo drugog praznog mesta. 'Leo' se pozdravio sa nekoliko ljudi u prvom, pa u drugom redu i taman kada je pomislila da će se pozdraviti sa celim odeljenjem, pogledao je iznad nje klimnuo glavom u znak pozdrava, a onda su se duhovi konačno ućutali.

Leo je nastavio da se pozdravlja sa trećim redom kada mu je jedan od duhova dobacio:
"Konačno Leo poslednjeg dana škole smo čuli predavanje o Konzevoni ratu i ja mislim da je pobednička stra-", prekinuo ga je drugi sa:
"Da,da,da,da, Leo će nam odgonetnuti tu misteriju, ali pre toga s obzirom da si odbio da umreš u ovoj školi i ostaneš zauvek sa nama, smislio sam drugo rešenje. Slušaj, brilijantno je: padni godinu! Padaj svaki put do kraja svog života, ako budemo imali sreće umrećeš ovde."
Zvučao je toliko uzbudjeno da je pomalo zadivljujuće kako ga je Leo ignorisao i seo pored Adelejn. Zatim je onaj prvi duh nastavio sa: "Ili može da ide na fakultet, postane profesor kao njegov otac, vrati se i..."
Leo je ovo potpuno ignorisao, okrenuo se ka Adelejn i pomalo detinjasto, kao da je poznaje sto godina rekao:
"Kako je lepo videti te, baš si lepa danas. Kako se zoveš? Ja sam Leo."
Nije ništa rekla, kao da je on bio jedan od onih duhova. Leo je poneo samo jednu malu svesku koja je sada bila na stolu, a predhodno u njegovoj ruci. Leo je gledao okolo kao da je pokušavao da se uveri da je to sve što je poneo. Nakon nekoliko minuta verovatno shvateći da mu neće odgovoriti, nastavio je:
"Imaš li hemijsku? Poneo bih, ali bio sam u tolikoj žurbi. Imali smo goste. Došli su..." Adelejn je mislila da ako nastavi sa ignorisanjem, on će nastaviti sa pričom. Nadajući se da će ućutati odlučila je da mu da hemijsku, ali je uzela najženkastiju koju je imala. Ružičastu sa užasnim šljokicama koje se lepe za sve, planira tu hemijsku da baci već dve godine, ali nikako to da uradi. I evo ga razlog zašto nije: da bi je dala njemu! Pružila mu je hemijsku, a on je usred nabrajanja "Eli i Eledi, ujka Vanja,..-" zaćutao je uzeo hemijsku i proučavajući je otvorio Adelejninu svesku i isprobao hemijsku na njoj. Uvereći se da radi i u čudu što ne piše roze rekao " Hvala. Kako se zoveš?" Ovaj put ne tako veselo, zapravo kao da je hteo da sazna ime svog mučitelja. Nakon što nije odgovorila, nastavio je da zagleda ružičastog djavola (hemijsku) Sada mu je već postajalo smešno i onda radoznalo i pomalo tužno opet pita "Kako se zoveš?"
Izdahnula je "Adelejn"
"Dakle, Adi, dokle smo stali? Jesam li nabrojao sve koji su bili? Nije ni bitno, to je bio haos, najveće okupljanje koje se desilo, pa verovatno od-"
"Ne. Ne zovi me 'Adi'! Koliko još planiraš da pričaš?"
"Adi tek sam počeo priču. Koncentriši se, zabavno je na kraju! Prvo je došao.."
Dakle, nastaviće, ovo je čas sa razrednim koji traje dva sata. Prošo je skoro sat, još sat pričanja njoj na uvo, stvarno ne može da izdrži.
"Profesore" s obzirom da je uvek tiha, to je bilo glasno rečeno za nju, ali ovda je nisu znali, tako da je to bio normalan ton. Ipak su se svi ućutali iz nekog razloga. Nonšalantno i pomalo posramljeno je nastavila: " Možete li da kažete Leu da prestane da priča?" Čak je i njihov razredni bio pomalo zbunjen, već je rekao sve što treba i nije mu smetalo što su svi u razredu ćaskali. Izrazio je tu zbunjenost i rekao "Leo, molim te?"

Bio je iznenadjujuće poslušan, a od dosade je samo legao na sto, sada je sigurno mrzi. Nije jedini ćutao, svi su prvih par minuta, a onda su postepeno postajali sve glasniji i glasniji. Sigurno su je svi mrzeli, ali iako je to bila neprijatna tišina, na momenat ipak je bila tišina, tako da je vredelo.
Leo je sada crtao u njenoj svesci. To je bila svaštara, tako da je u redu. Adi je bacila pogled i tamo je bila gomila srca, pomislila je 'crta mi srca' , a onda se prebacila na 'to je verovatno jedino što zna da crta'
Ostalo je još pola sata, svi su pričali, bilo je bučno i glava ju je pomalo bolela. Procenila je da razrednog nije briga šta ko radi, pa je izvadila slušalice iz džepa. Leo joj je sada iškrabao barem pet stranica sveske, pogledao je i rekao 'devojka sa slušalicama' . Bilo je o njoj, ali nije bilo upućeno njoj, tako da je samo pojačala muziku.