Misterije Darkwood-a

Moram da joj se svidim

Leo je kasnio prvog dana škole. Razlog je -pa rekao je istinu: došli su mu gosti! Ne njegovoj porodici - njemu. I niko nije mogao da mu pomogne da ih se otarasi, jer njegova majka nije ni znala da su tu. Tačnije, nisu bili baš živi, a on nije imao srca da samo ode. I zapravo mu je crna mačka prešla put, on je imao potrebu da ode sedam koraka unazad, i tako mu je možda otišao autobus... Znao je da neće biti problema. Ipak je najbolji djak u generaciji! Iako je imao mali problem sa tim: znao je da neće imati puno izbora gde da sedne, tj. sa kim da sedi. Sada je sedeo pored devojke sa slušalicama i proživljavao pakao. Njegov tok misli je išao u pravcu 'Zašto me ne voli? Ja se svima svidjam, zašto ne i njoj? Moram da joj se svidim! Ja sam pristupačan, zgodan, pametan, brižan, prosto savršen! Ne moram svakom da se svidim, ali zašto? Zašto joj se ne svidjam? Šta radim pogrešno?' Leo je duboko udahnuo, pa izdahnuo. Nije vreme za ovo, vreme je za plan. Ne-ne plan, operaciju 'svideti se Adi'. Da, to zvuči bolje.

Blago je udario Adi po ruci da joj skrene pažnju, a zatim joj pokazao na njenu svesku. Medju gomilom srca napisao je 'Koju muziku slušaš?' Adi je već neko vreme gledala u poruku. Leo počinje da misli kako mu neće odgovoriti, ali ona mu pruža jednu slušalicu. Leo nije rekao 'hvala' ili prokomentarisao koliko je glasna pesma, ipak je i dalje bio pod zakletvom ćutanja zbog profesora. Legao je na sto uživajući u pesmi, gledao je u njene led plave oči. Nikada nije video toliko plave oči, gotovo prozirne poput leda (a led može da se otopi). Dakle, ipak je bilo nade!

Čim je zvonilo za kraj časa, Leo je pokušao da joj se obrati:
"Hej, Adi želiš li da-"
"Leo kakav je ono izgovor?" Prilazio je Maks, zatim Dora, kao da se celo odeljenje okuplja oko njega. Adelejn je izvadila slušalicu i stavila telefon na sto. Samo je ustala i stala pored otvorenog prozora. Tako je Leov pokušaj da je pita da užinaju zajedno propao. Kada je zazvonilo za čas, profesor je ušao, a ona se vratila da sedne pored njega. Sada je imao šansu da je pita, ali ako razmisli o tome,.. Za vreme velikog odmora, oko njega je prevelika gužva onih koji slušaju  njegove priče. Ne bi mogao da bude sa njom nasamo. Adelejn nije bila opuštena ni sa njim sa kojim svi mogu lako da pričaju. Kao da je izbegavala ljude, čak i jedan na jedan. Ne bi bilo fer da je uvuče u grupu ljudi. Nije želeo da se Adelejn oseća neprijatno.
"Leo reci im" profesor ekonomije mu se obratio, a on je zbunjeno pogledao u Adelejn. Iznenadjujuće za njega, Adi mu je šapnula "Šta ste radili prošle godine?" Leo je počeo da mu nabraja gradivo, profesor ga je zaustavio na jednoj oblasti i rekao mu da priča o njoj. Kada je Leo završio sa pričom, gospodin Vesli je rekao da se podsete ako ne znaju, jer će im to trebati za ovu godinu, a onda počeo da predaje.

Nakon časa, Leo je žurio do zbornice. Otišao je pravo do stola jednog od profesora i seo naspram njega. Nekoliko minuta su se samo gledali, a onda je Leo prekinuo tišinu:
"Tata, moraš da mi pomogneš"
"Šta god da je, sada jedem. Zar ne vidiš? Zapravo to bi i ti trebalo da radiš. Idi i pravi gluposti iz kojih ću da te izvlačim, hajde!" Pokazao mu je rukom na vrata, a onda se setio. "Ili si već napravio neku glupost?"
"Nisam, samo sam malo zakasnio na čas, ali to nije problem. Preblem je osoba pored koje sedim. Ona-"
"Leo, ako si želeo da biraš trebao si da dodješ ranije" Pričao je polako da bi usput mogao da jede. Leo je znao da se spremao da ga opet izbaci, pa mu je pojasnio.
"Nije ona kao ona problem! Ona je sjajna! Problem je što joj se ne svidjam, što je apsurdno - znam(!), ali je istina. Adelejn je takodje novi učenik, pa sam mislio da bi mogao da me ubaciš u onaj program za pomaganje novima. Tako mogu da ispravim ovu nepravdu. Mooolim teee?"
"Pitao sam te za to i rekao si NE. Sada bi trebalo iz principa da odbijem, ali imamo manjak mentora..."
"Stvarno?! Hvala, hvala, hvala!"
"Nemoj se toliko radovati! Nećeš samo njoj biti mentor, već i svima ostalima. Ove godine ih ima više, takodje cela prva godina. Zato si i odbio, zar ne? Jesi li siguran da želiš ovo?"
"I onako nemam šta pametnije da radim!"
"Upisaću te i dati ti informacije. Dodji posle škole. Kako se ona zove?"
"Adelejn"
"Prezime Leo, prezime!"
Ne znam, jedva sam i ovo izvukao. Nadji, sigurno ih nema mnogo!"
"Nema ih mnogo? Svaka nova učenica i prvaci koje se zovu Adelejn idu kod tebe! Sad idi jedi."
"Fer" Zvonilo je za kraj velikog odmora.
"Zvono, jesi li čuo? Sada nemoj do kraja nastave jesti, pa da vidimo šta će ti mama raći!"
"Zar neće vikati i na tebe? Ovde sam svo vreme, a ti mi nisi dao ni zalogaj!"
"Jedi nešto. Ako te budu upisali rešiću. Mada, znaš i sam, sigurno niko neće."
"Šta sve treba da se kaže novajlijama?"
"U ovoj školi ima ormarića . Daćeš im ključeve i pomoći da se 'usele', reći gde će imati praksu. Ako još nisu, pomoći im da nabave udžbenike. Onda one gluposti: pravila škole, kafeteriju,.. i ne znam, to je dovoljno."
"Leo, idemo na čas. Imaš ga kod mene, zar ne?" Rekao je Nejtan, tatin najbolji prijatelj i kolega. Leo ga poznaje... pa, oduvek! Leo se okrenuo da pozdravi oca, a onda odgovorio. "Da, idemo."