Žurila je da spakuje stvari i ode od kuće, pre nego što se njeni roditelji vrate kući. Znala je da nema drugog izbora, nego da ode ovako, bez pozdrava, od njih. Poslednji put je pogledala po sobi i duboko uzdahnula, pa podigla svoj kofer i krenula van. Iako je ponela samo najneophodnije stvari i malog plišanog medvedića, uz kojeg je spavala od kako zna za sebe, kofer je bio težak i kabast, ali ona to nije osetila. Teža joj je bila tegoba u grudima, koju je osećala zbog napuštanja roditeljskog doma na ovakav način. Došla je do vrata, spustila kofer, pa se uputila ka kuhinji. Sećanja na neke prošle dane i srećno detinjstvo su joj navirala i pitala se gde je krenulo naopako i kako je njena porodica uopšte došla do ovde. Kako su se njeni roditelji, od ljudi punih razumevanja i podrške, pretvorili u ovo što su danas? Jedino je znala kad je sve počelo da se menja. Još jednom je bolno uzdahnula, a onda spustila pismo koje im je napisala, pa brže bolje pohitala ka vratima. Znala je da se neće predomisliti i da će pratiti svoje snove, pa nije želela da stvara sebi bespotrebni stres svađom sa njima. Vodili su već diskusiju o tome, koja se završila sa očevim krutim "ne" i majčinim suzama i ucenama. Pokupila je kofer i, ne okrenuvši se više ni jednom izašla iz kuće.
"Nina, gde si krenula?", neko ju je upitao kad je došla na autobusku stanicu.
Trgla se i pogledala u čika Janka, očevog bliskog prijatelja iz detinjstva. "U Beograd, čika Janko, na fakuktet."
"Čudno, Jerotije mi ništa nije rekao."
Slegnula je ramenima. "Verovatno je zaboravio. Znaš kakav je u poslednje vreme.", promumlala je.
Klimnuo je. To "u poslednje vreme", trajalo je već deset dobrih godina, od kako se vratio sa ratišta. "Verovatno. Žurim, ali želim ti svu sreću i da nam osvetlaš obraz pred onim uobraženim Beograđanima."
Nasmejala se. "Hoću, čika Janko. Evo i mog autobusa. Čuvajte se i obiđite moje kad možete.", promrmljala je, mahnula mu, pa predala vozaču kofer, a ona ušla u autobus i smestila se na sedište. Zagledala se kroz prozor i osmehnula se. Ukoliko se ikad bude vratila ovde, vratiće se kao ponosni vojni pilot vojske Srbije, ili nikako. Prošla je prijemni, na koji je isto ovako krišom otišla, prošla je preglede na VMA i uskoro joj je drugarica javila da je primljena kao prva na listi akademije. Nije imala sa kime da podeli svoju sreću i to koliko je ponosna sama na sebe. Biti prva među najboljima za nju nije bila mala stvar. Autobus se pokrenuo i uz nežno ljuljanje je poveo ka ispunjenju njenih snova.
