HAOS I RED

• 28. •

Lukijan

Nisam više mogao da izdržim, te sam izleteo iz dečije sobe poput uragana i skrasio se na dvosed u dnevnoj, pokušavajući da smirim ustreptalo srce. Sve ovo mi previše teško pada. A i dalje ne znam zbog čega tačno je Valentina došla? Ovako mi samo sipa so na ranu...

- Lukijane. - preseče me svojim promuklim glasom i podignem pogled ka njoj.

Stoji na pragu, sa dečijim patikama u rukama i gleda me kao da je stigla do tačke pucanja. Kao da stoji na rubu ponora. Hoće li mi sada napokon reći zašto je ovde?

I hoću li se ja nekako izboriti sa prokletim nagonom da je ovog trenutka zagrlim i nikada više ne pustim?

- Slušam. - ustanem i odgovorim joj, trudeći se da zvučim što grublje.

- Najpre ti želim reći da su patike prelepe, i da bih se verovatno istopila da sam ih videla tada kada je trebalo. Bilo bi to predivno iznenađenje... - osmehne se tužno te priđe i spusti ih na šank.

- A sada ono o čemu sam zapravo htela da pričamo. To je moje priznanje tebi. Ti si meni priznao ono što si još te noći hteo. A ja tebi priznajem sada. Jer tada nisam ni htela ni smela. - priđe mi za par koraka, dok je gledam u totalnom bunilu.

Zar postoji nešto što ona meni želi da prizna?

- Kroz sve što nam se u toku zajedničkog života dešavalo ja sam se... Zaljubila u tebe. Ali sam bila previše ohola da to ikome priznam. Čak sam i od same sebe bežala. A onda kada se desila ta... Mračna noć. Najmračnija u mom životu... Shvatila sam da nisam samo zaljubljena u tebe već i da te... Volim. Baš kao što si i ti voleo mene. - govori sa peskom u glasu, a opet i pored toga deluje toliko otmeno i ženstveno.

Ček... Je l' ona to rekla da me voli? Volela me? Šta? Ne verujem svojim ušima.

- Upravo zbog toga sam i smatrala da je jedino ispravno da odem. Ja sam ti donosila samo haos, nisi zaslužio tako nešto.

Iii... Opet ne verujem svojim ušima.

- Ali eto, sada kada su se kockice ponovo posložile tako da se opet sretnemo, da opet živimo u istom gradu... A imamo i iste kumove... Rešila sam da ti priznam sve. Kao i to da si bolji čovek od mene. Milion puta si to dokazao.

Promeškoljim se na tren u mestu, ne znajući šta sada sa ovim informacijama da radim. Gledamo se u oči nekako čudno. Drugačije nego ikada do sada. Ogoljeno. Bez ijedne maske, laži i prevare.

I sada mi je samo još teže da se otrgnem porivu da je zagrlim. Sada želim pored zagrljaja i da je...
Bože, te njene vrele usne...

- I još nešto. Za kraj. Poslednje, ali ne i najmanje važno. - priđe mi još više zbog čega jako stisnem pesnice, suzbijajući želju za njom.

- Oprosti mi. Za sve. Ovo iznenađenje u vidu bebi patika, tvoje odbijanje drugih žena zbog mene, iako nismo ništa jedno drugom bili... Tvoje silno tolerisanje mojih gluposti i ogroman trud da mi u svemu ugodiš... Sve su to pokazatelji koliko srce imaš. - prisloni mi ruku na grudi koje nakon tog čina počnu vidno da se spuštaju i podižu.

- Molim te, oprosti mi za sve, Lukijane. - gleda me sa toliko male razdaljine tim nemirnim morem u očima.

Gleda me... Gleda me sa tolikim kajanjem, sa tolikim bolom zbog nekih crnih dana. Gleda me sa iskrenom molbom u očima za oproštaj.
A ja nju gledam ko da ženu nikad nisam video. Kao da je najlepše i najdivnije biće na kugli zemaljskoj. Gledam je kao da mi je tim svojim rečima prosto izbrisala svaku besanu noć, koju sam zbog nje proveo.

Gledam je kao da... Kao da...

- Opraštam ti. - reči su same napustile moje usne nekim dubokim glasom i tek tada sam shvatio koliko su nam lica blizu.

Njeno disanje je podjednako otežano kao i moje, a ruka joj se još od maločas nalazi na mojim grudima, zbog čega osećam da ne mogu više. Spuštam svoje šake na njene kukove i blago je privučem do sebe, na šta sitno uzdahne. Zatim lagano podižem jednu ruku, šetajući je preko njenih leđa, pa sve do te svilene kose i najzad se zaustavljam na njenom potiljku.

- Valentina... - prošapućem tiho, dodirujući svojim nosem njen.

- Lukijane... - uzvrati mi s uzdahom i sklopi oči.

Na taj potez nisam mogao da ostanem imun i uradio sam ono što mi duša ište već dve godine. Svoje grube, muške usne spojio sam sa njenim nežnim, ženstvenim i rumenim.

Tako si slatka đavolice moja. Još slađa nego što pamtim. Tako si mi falila...

Sasvim spontano je poljubac postajao sve dublji, dok smo rukama privlačili jedno drugo uz sebe. Baš kao da se nikada više ne želimo rastati. I bilo je magično. Nije samo strast kuljala u nama kao nekada. Sada je ljubav vodila glavnu reč, siguran sam u to. Volim je i sada kao što sam tada...

Bože, volim je najviše na svetu...

A ona mene?
Trgne me ta misao, te nerado prekinem poljubac i blago se odvojim od nje.

- Da li su se tvoja osećanja prema meni promenila od tada? Da li sada imaš nekoga? - upitam kada se u trenutku setim da je kuma pomenula nekog muškarca onog dana.

- Šta? - zabezekne se i gleda me zadihano od poljupca.

- Marijana te je onog dana pitala za nekog lika...

- Jao Marijana! - lupi se po čelu, smešeći se od muke. - Marijana je prilično dosadna u nabacivanju muškaraca meni, baš kao što je njen voljeni suprug dosadan u nabacivanju žena tebi. Zbog toga sam je slagala da sam upoznala nekog Matijasa u Madridu i da se viđam sa njim. Tek tada je prestala sa provodadžisanjem.

- Dakle, nemaš nikoga? - upitam, ne skrivajući osmeh.

- Nemam... A ti? - suzi pogled u mene.

- Pored tebe žive? Nikada. Čak i kada si kilometrima daleko, moje srce kuca samo za tebe. Tako je još od trena kada si me omađijala tim plavim očima. - ponovo svojim nosem okrznem njen.

- Wow, pojma nisam imala koliki si romantik! - smeje se okovana mojim rukama oko svoga struka, a ja i dalje ne mogu verovati da je ovo stvarnost.

- Nego... Na prvo pitanje mi nisi odgovorila. Da li su se tvoja osećanja prema meni promenila od tada? - uozbiljim se i produbim ton.

- Zapravo jesu. Moja osećanja prema tebi su sada mnogo, mnogo jača nego što su bila tada.

- To znači da... - uporan sam da čujem te reči sa njenih usana.

- To znači da te sada volim još više. - smeši se, sva rumena u obrazima.

- Voliš me? - prodorno je pogledam u oči.

- Volim te. - uzvrati mi istim.

Nakon toga obuhvatio sam je obema rukama za obraze i snažno nam spojio usne u poljubac.

Nisam verovao da će se ovo ikada desiti, da ću ovo ikada doživeti. Ali izgleda da čuda ipak postoje, čak i onda kada ne verujemo u njih.