Priča o Leptiru

Part 1

Šta Mislite, šta mora da se desi da bi vi bili izbačeni iz škole?
Da se potučete sa nekim? Ili da varate na testu? Možda da razbijete ili uništite školsku imovinu? Ima toliko opcija, a ja sam opet potencijalno izabrala najgoru. Zbog mojih odluka, i moje lude glave je jedna osoba zamalo završila u zatvoru, a ja sam izbačena iz svoje škole i proterana u drugi grad.

U svemu tome imam sreće što je moj otac šef policije, i osoba sa debelim vezama u našem gradu. I naravno što je moja majka dovoljno mila i blaga žena koja me je poslala kod svoje sestre u drugi grad, umesto da me stavi u kućni pritvor do moje četrdesete.

Pa, to je za sada moj novi početak u ovom malom gradu. Ovde znam sve i svi znaju mene. Ovde sam provodila leta kad sam bila na raspustu, kada sam bila bezbrižno dete, gde mi je najveći problem bio to što mi je Isak uzeo omiljenu lutku.

Pokucala sam na dobro poznata vrata i spremila se za more pitanja koja moraju da uslede sa mojim dolaskom.
Moji roditelji su toliko besni i razočarani da čak nisu hteli ni da me dovezu do tetke. Samo su me poslali vozom, da se sama snalazim.

„Da? Teodora, poranila si.."
Na vratima je stajao moj brat od tetke sa kojim sam provodila sva ta leta.
Zbunjeno me je pogledao, pa prebacio pogled iza mene. Traži moje roditelje pretpostavljam.

„Iznenađenje!" Pružila sam mu moj kofer i prošla pored njega.

U ovoj kući se ništa nije promenilo, sve je potpuno isto. Baš onako kako pamtim. Zidovi iste boje, isti nameštaj. Sve pospremljeno i odloženo na odgovarajuća mesta.
"Odneću ti kofer u sobu, raskomoti se. Ako te zanima, mama je otišla u market."

Isak je, kao što sam već rekla, moj brat od tetke. Nikada se nismo sjajno slagali, ali ja mislim da je to normalno kod dece, a posebno kod rođaka. Uvek bi pravili probleme tetki i svađali se, retko kad smo mogli da se složimo oko bilo čega. Pa čak ni koje crtaće hoćemo da gledamo. Ali sada više nismo deca, i nadam se da će stvari biti drugačije.

„Pa nisi se promenila ni malo, osim kose. Nisam navikao na crveno." Sišao je sa stepenica pa seo pored mene na kauč i upalio televizor na neku utakmicu.
„Pa, volela bih da mogu da kažem isto za tebe, pretpostavljam da bih se tako bolje osećala zbog nedostatka svoje promene, ali ti nisi moj mali debeli Isak." Namerno sam krenula da ga zadirkujem.
Okrenuo se ka meni i prenaglašeno prevrnuo očima.
„Ozbiljno druže, sa čime te tetka Ena hrani.." Isak je sada previsok, i izgleda kao da je odvaljen od stene. „Koliko si uopšte sada visok?"
„Okoo jednog metra i 98 centimetra. Ali mislim da još rastem."
Iskreno se nadam da nije tako.
Potapšao se po stomaku. „Ja sam gladan, ti? Hoćeš da odemo negde ili si previše umorna od puta da bi se sad švrćkala?"

Nisam čak ni pokušala da razmislim, znam tačno da bi naleteli na bar 20 ljudi koji bi me prepoznali i krenuli da se isčuđavaju što me vide ovde u ovo doba godine.
„Da, nisam baš raspoložena da se srećem sa svima odavde. Možda od sutra ili neki drugi dan."
"Važi se." Vratio je pogled na utakmicu.

Nekoliko trenutaka smo sedeli u tišini, ali sam ja morala da je prekinem. Vazduh između nas je nekako bio previše opušten.
„Stvarno nećeš da pitaš?"
Glasno je uzdahnuo pa ugasio TV. „Vidi, Tea. Da si htela da mi kažeš, ti bi meni sve rekla, ili možda bar deo. Mislim da generalno nije moja stvar da se mešam u tvoje probleme ako ti nisi spremna za to." Stavio mi je ruku na rame i saosećajno me pogledao.
„Okej sada stvarno. Ko si ti i šta si uradio sa mojim rođakom?"

Isak nikada nije ovako razmišljao i ovako se ponašao. Uvek je morao sve da zna, uvek je svuda gurao nos i samo gledao kako da mene ili bilo koje dete odruka nekoj odrasloj osobi. Ako nije po njegovom glasno bi plakao dok moja tetka ne dođe da ga smiri sa picom ili burgerima. Tako da ova promena, koja je naravno dobrodošla, krajnje je neočekivana a pomalo i jeziva ako ću da budem iskrena bar prema sebi.
„Šta da ti kažem, ljubav me je promenila na bolje. Ja sam sad druga, bolja osoba." Na tu rečenicu sam lažno povratila.
„Hoćeš da pričamo o tome?"
„Ne, ne baš. Sigurna sam da ti je tetka sve ispričala već."
„Ustvari nije, samo mi je rekla da je tetka Sofija jako uznemirena, da si ti izbačena iz škole, i da ćeš zato ostatak ove godine i najverovatnije sledeću godinu provesti sa nama. A da, i da ćeš ići sa mnom u školu. Od kada to kreće inače?"
„Papiri su već predati, ali mislim da će proces trajati bar nekoliko dana, dok moj otac ne povuče sve veze koje ima ovde kako me i ova škola ne bi odbila zbog.. Pa, zbog znaš."
„Ne, ali okej je. Rećićeš mi nekada. Znaš da meni možeš.."
Prekinula sam ga. „Ako mi kažeš da tebi mogu sve da kažem lupiću ti šamar."
Nasmejao se pa ponovo upalio tv i vratio se svojoj utakmici.