Priča o Leptiru

Part 4.

Glavobolja, zujanje, bol u očima... Sve mw to saleće dok pokušavam da pomerim svoje telo ali me ono ne sluša. Slike od sinoć su krenule da mi lete pred očima, od toga mi se još više muti u glavi.... Fote, izazovi, never have I ever i ostale igre od kojih ti vrlo brzo pozli. Sećam se smeha, guranja, pevanja.. Neko je pao, kad smo ulazili u moju sobu.. Aleksa?

Polako sam se uzdigla na laktove i osetila težinu na grudima, trepnula sam par puta da rasteram san sa očiju i osvrnula se po sobi. Anđela je ležala pored mene sa rukom prebačenom preko mene, a sa druge strane je ležao Aleksa zalepljen za zid.
"Anđela...." Prodrmala sam je. Brzo se probudila i namrštila se teško otvarajući oči. Kad se navikla na svetlo sa prozora zbunjeno me je pogledala. "Tea... Otkud ti kod mene?"
"Mislim da si ti kod mene.."
Još zbunjenije se osvrnula po sobi.. "Zašto je Isak ispod prozora?" A daa, Isak je pao i ostao tu da spava.. To je bilo pre fota, to smo igrali bez njega. Za osobu svoje mase jako se lako napije.
"Ono nije bila samo vodka..?"
"Izgleda." Okrenula sam se i udarila Aleksu po potiljku, trgao se i skočio sa kreveta.
"Šta koji..Teodora? Anđela...." Prelazio je pogledom sa jedne na drugu a onda podigao pokrivač. "Sranje... Obučeni smo.."
"Šta si nam dao da pijemo, ono nije bila samo vodka.."Zinuo je da odgovori ali nam je jaukanje iz ćoška odvuklo pažnju.

"Au..au..joj..Ko me je pustio da spavam ovako?" Isak se podigao sa poda trljajući telo.
"Pa dobro.. fali nam još par ljudi koju su bili sa nama sinoć."

Kolektivno smo se spustili do dnevne sobe. "Evo ih ova dvojica." Saša i Vukašin su isprepletani spavali na kauču.

"A evo i mame..."

Polako smo se okrenuli ka izvoru glasa, u trpezariji je stajala tetka Ena sa prekrštenim rukama...
"Zar nisi rekla da dolazi u ponedeljak..?" Došapnuo mi je Isak. "Danas je ponedeljak.."

Pa kažnjeni smo, da je uspela da kazni i ostale verujem da bi. Ali čini mi se da ništa nije rekla mojoj majci.
"Žao mi je što moram da te kažnjavam, nadam se da znaš da ne pokušavam da se stavljam u ulogu tvoje majke."
"Naravno tetka, nisi im ništa javila?"
Isak i ja smo sedeli za trpezarijskim stolom i radili domaći, ona je sedela ispred nas i čitala novine vodeći računa da neko od nas ne zabušava. "Nisam, mislim da je normalno to što ste uradili, nije ništa alarmantno. U tim godinama ste, sve je očekivano. Ali opet mora da postoji neka reakcija i kazna za vaše ponašanje."

Trepnula sam par puta i zbunjeno pogledala ka njoj. Njena kazna je da moramo da radimo domaći i da učimo pred njom narednih mesec dana. Nije nam uzela telefon, nije nam zabranila da izađemo iz kuće, nije nam zabranila da se viđamo sa ostalima...
Da sam kući, sad bi mi sve privilegije elektronike bile oduzete, mislim da ne bih smela da upalim mikrotalasnu ili klimu. A ne da učim pod nečijim nadzorom, moji roditelji nemaju vremena za te kazne.

Ena je učiteljica, to joj je bio životni san i presrećna je ovde. Mlađa je dve godine od moje majke, a ostale su trudne u isto vreme. Naravno, moja majka je tad bila u braku, i očekivalo se da uskoro donese prinovu u kuću. A tetkina prinova nije bila dobrodošla, momak sa kojim je ostala trudna je pobegao čim mu je rekla, Isak i ne zna ko mu je otac...

Baba i deda su joj dali dve opcije, da skloni dete i završi fakultet sa njihovom podrškom, ili da batali fakultet i krene da traži posao kako bi izdržavala dete jer oni to nisu hteli.
Ena se odlučila za treću opciju. A to je da radi, studira i zadrži dete. Isakov otac, iako ne želi da bude prisutan, mesečno šalje novac za njega, ali ona to sve stavlja u fond kad Isak krene na fakultet. Baba i deda su popustili i prihvatili Isaka.

"Hoćeš da im kažem?" Prekinula je moje misli.
"Ne, hvala."

"Gde je Vukašin?" Pitala sam kad smo Isak i ja stigli u Maestro.
"Kažnjen je naravno, verovatno do kraja života. Nije se javio mami da će ostati kod vas." Odgovorio mi je Saša.
"Baš se puno raspituješ za njega u poslednje vreme. Ili sam ja jedini koji je ti primetio?" Aleksa je cimnuo Sašu laktom.
"Ne znam o čemu pričaš." Ustao je od stola i otišao do svoje devojke.
"Ja odoh po Anđelu." Isak je brzo ustao i nestao iz lokala.

"Koji je tvoj problem?" Kada su se svi dovoljno udaljili obratila sam se Aleksi.
Pogledao me je zbunjeno i slegnuo ramenima. " Imam ih puno, moraćeš da budeš specifičnija."
"Znaš na šta mislim. Toliko voliš dramu pa je praviš i gde je nema?"
Naslonio se na sto i konačno me pogledao u oči. " Ne znam o čemu pričaš Tea."

Izluđuje me, koji je njegov problem? Zašto gura nos u moj i Vukašinov odnos. Ako tako nastavi mogao bi da otkrije nešto što sam ja obećala da ću čuvati. Mada ja sam kriva... Ja sam se domunđavala sa njim, umesto da sam odmah otišla kod Vukašina. I sad sve deluje sumnjivo.
"Sviđa mi se." Rekla sam. Sklonila sam pogled sa njega i skoncentrisala se na salvete.

Očekivala sam da krene da se smeje, da kaže 'znao sam' bilo šta.. Ali tišina između nas je postala previše, podigla sam pogled kako bih uhvatila njegov. Već me je gledao namršteno. "Šta?" Pitala sam zbunjeno.
Primakao se mom licu. "Ne mogu da skontam kada lažeš a kada govoriš istinu."
"Zašto bih lagala?"
"Ne znam šta mi je veći problem da me sada ne lažeš ili da je ne znam kad me lažeš."
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim šta je želeo da kaže sa tim. "Kakve veze ima?"
Duboko je udahnuo i odmakao se od mene. "Nema, nisi njegov tip."
"A to je problem? A ti jesi?" Očekivala sam da ću ga zateći sa tim pitanjem, da će bar stati da razmisli. Ali ne, naravno. Previše ja očekujem.
"Verovatno ne." Rekao je to tako hladno kao da se ne radi o jednom od njegovih najboljih drugova. "Ali tvoj? Verovatno." Ponovo se okrenuo prema meni.
"Previše nezreo za mene."
"Ko?" Stigao je Saša
"Niko."
"Vukašin."
Tišina, razočarano sam pogledala Aleksu pa ga šutnula ispod stola.
"Aha.. Pa i mislim da niste jedno za drugo."
" Super, drago mi je da znam vaše mišljenje, idem da saznam i njegovo."

Ustala sam od stola i krenula peške ka Vukašinovoj kući. Koji je njihov problem, oni će da određuju ko meni može a ko ne da se sviđa, i sa kime imam šanse. Osetim da mi vibrira telefon u džepu, sigurno je neko od njih da mi se izvini. Bez razmišljanja sam podigla slušalicu i javila se.

"Neću se vraćati."
Tišina, pa čišćenje grla sa druge strane. "Mm... Znam da ne možeš i da hoćeš.."
"Ema.."
"Da, ko si mislila da je? Zar si izbrisala moj broj? Jel mi zato ne odgovaraš?"

Počelo je da mi zuji u ušima, došla sam do prve klupe i sela. Mogla sam da joj prekinem vezu. "Šta hoćeš?" Ali u isti mah nisam mogla. Zato sam toliko i izbegavala njene poruke. To je deo života koji želim da ostavim za sobom. Mislim da nema potrebe da ljude iz prošlosti, od koje pokušavam da pobegneđ, vučem sa sobom.
"Ćao i tebi, dobro sam hvala na pitanju."
"Pređi na stvar, nemam ni vrmena ni volje da ćaskam sa tobom"
Iako nije ispred mene mogla sam da vidim kakav izraz lica pravi. "Jel se realno duriš i dalje? Ja te nisam snimala i ti to znaš."
"Ti si okačila video. Zbog tebe sam proterana, kao veštica iz sela. I za ceo život označena."
"Nemaš dokaze da sam ja, a i sama znaš da nemam ništa od toga."
Počela sam da se tresem od besa, nema poente da izgubim kontrolu sada, na sred parka i to zbog nje.
"Kaži mi onda, ko je sada sa mojim ostacima? Jel ti lepo da imaš ono što sam ja odbacila?"
"Kučko! Zovem te da se pomirimo da ti objasnim neke stvari a ti se ponašaš kao kreten! Nije ni čudo što te ceo grad pljuje sad, to si i zaslužila! Sama si birala šta ćeš raditi!"
Tututu.. Prekinula sam joj vezu, imam osećaj kao da sam doživela malu pobedu sa tim što sam uspela da izvučem tu burnu reakciju iz nje, pogodila sam je pravo u živac. Ali mi nije svejedno zbog svega što mi je ona rekla, u pravu je... I to je problem.

Ne znam kako sam stigla do Vukašinove kuće, nisam čula sopstvene misli od zujanja u ušima, a suze su mi mutile vid. Došla sam do vrata i snažno pokucala. Posle nekoliko trenutaka on ih je otvorio, nije izgledao ništa bolje od mene. Rasčupana kosa, natekle oči sa podočnjacima...
"Tea, šta se desilo?" Poletela sam mu u zagrljaj i pustila suze da konačno teku.
"Spremna sam nekome da kažem..."