Love or Mafia 2

1.

"Bilo je to davno, pre oko dvadesetak godina."
"Stvarno?"
"Da"
"Tata zar se i dalje svega sećaš?"
"Dušo, naravno da se sećam. Kao što rekoh bilo je to davno, pre dvadesetak godina..."

Zaista, kad pogledate bilo je davno ali kao da je bilo juče. Vratiti se nazad, na tu priču, nije baš tako lako. Ali sve je počelo jednog junskog toplog dana.

Kao i svakog dana, došao je red na trening sa Jisungom i Changbinom. Bez obzira što je jun i napolju je preko 30°, mi moramo da treniramo. I to ne bilo gde, već na poligonu u sred šume. Da baš tako. Pošto je napolju prevruće obukla sam tri četvrt tanke helanke i belu majicu. Kad sam se spremila sišla sam u prizemlje da se obujem. Tu me je kao i po običaju čekao Jisung.
"Lepotice požuri malo. Što pre počnemo pre ćemo i završiti"
"Kako da ne" Sarkastično sam mu odgovorila jer nikad nije ispunio tu rečenicu. Jedino kada bi trening ranije završila je kad bih bila toliko iscrpljena da se onesvestim. Ali dobro šta sad ja tu mogu. Obula sam se i izašla iz kuće. Za mnom je išao Jisung naravno ko neki telohranitelj ili tako nešto. Međutim nisam obraćala pažnju na njega sve dok me nije istrgnuo iz mog razmišljanja.
" Danas vežbaš poligon naprednog nivoa"
"Opet? Ali zašto?"
"Chan i Feliks su se složili da ti trebaju malo teži treninzi"
"Super"
Kao i po običaju sarkazam je uvek tu. Nije mi bilo drago da čujem da je moj tata to rekao. Za Chana sam uvek mislila da to namerno radi. Ustvari uvek je i radio. No da se vratim na priču. Ubrzo smo stigli do poligona gde nas je čekao Changbin.
"Konačno"
"Znaš da je dug put doći dovde"
"Kreni te ranije pa dođi te na vreme"
Kao i uvek njih dvojica bi se prepirali zašto mi svaki put kasnimo. I ne kasnili kad je poligon u sred šume. Ali dobro šta sad mi tu možemo. Trening je trajao oko četiri sata što je jako čudno. Obično mi treninzi traju pola dana. Ubrzo smo se vratili kući. Zaista se nešto čudno dešavalo. U dnevnoj sobi bi uvek sedeli Hyunjin, Jeongin i Minho. A moj tata bi uvek bio u kuhinji ili kod Chana u kancelariji. Kad sam malo bolje pogledala sve prostorije u kući shvatila sam da ih nigde nema. Vratila sam se u dnevnu sobu i bila je prazna. Onda sam otišla do kuhinje, koja je takođe bila prazna. Gde su svi isparilo? Što je najgore nisam mogla da nađem ni Jisunga ni Changbina. I oni su nestali. Nešto je bilo jako sumljivo. Na kraju sam lagano otišla do sobe za sastanke. Trebalo je da znam. Svi su bili unutra. Za pravo čudo su tiho pričali. Nisam želela da im smetam i da upadnem u nevolju zbog "prisluškivanja" pa sam se samo tiho vratila do kuhinje. Uzela sam čašu vode i krenula da ispišem sve iz nje. Kad se od jednom ptica spucala u staklo da sam se toliko prepala i ispustila čašu koja se razbila na komadiće. Od tolikog iznenadnog događaja mi nije bilo dobro. Ostala sam na mestu isprepadano buljeći u prozor. Momci su odmah dotrčali. Nisam ni čula šta su pričali. Bila sam u šoku. Poslednje čega se sećam je da mi se počelo vrteti u glavi i da me je tata uhvatio pre nego što sam pala. Sve mi se zacrnelo.

Glava me ubija. Budim se. Jedva se podižem u sedeći položaj. Okrenem glavu levo desno i shvatim da sam u svojoj sobi. Pogledam u sat na noćnom stočiću. 02:13 ujutro, super. Polako ustajem iz kreveta. Dogegam se do vrata i lagano ih otvorim. Hodnik je bio prazan, za pravo čudo. Obično bih u ovo vreme naletela na Chana kako iz svoje sobe nosi papire u svoju kancelariju ili obrnuto. Lagano sam sišla niz stepenice i otišla do kuhinje koja je takođe bila prazna. Polako sam uzela čašu i napunila je vodom. Čvrsto sam je držala. Kad sam ispila sve iz nje pogledala sam u onaj prozor. Imala sam neki loš osećaj u vezi njega pa sam samo brzo ostavila čašu i izašla iz kuhinje. U dnevnoj sobi su sedeli Chan i Seungmin. Pričali su o nečemu sve dok me Chan nije video.
"Budna si"
Blago sam klimnula glavom. Seungmin me je radoznalo pogledao.
"Šta se desilo danas?"
"Više ni sama nisam sigurna"
Chan je rukom potapšao mesto na kauču pored njega. Lagano sam došla do njega i sela.
"Pa slušamo"
Chan je rekao nakon kratkog vremena.
" Odakle tačno da krenem?" Sa obzirom da sam prvo prevrnula celu kuću da ih nađem nisam bila sigurna odakle da krenem.
"Što se mene tiče možeš od trenutka od kako si ušla u kuću posle treninga"
Chan je zvučao nekako ljuto. Nisam želela da ga još više ljutim pa sam mu sve ispričala kako je bilo.
"Znači ptica te je uplašila?"
Pitao je Seungmin kad sam završila sa pričom.
"Da"
"Uredu sad idi da spavaš"  Seungmin mi je namignuo. Krenula sam da ustanem ali me je Chan zaustavio uhvativši me za ruku.
"Pričaćemo kasnije"
Samo sam klimnula glavom. Uverivši se da sam ga razumela pustio mi je ruku te sam otišla nazad na spavanje.

Zdravo svima. Evo ga prvo poglavlje ovog dela knjige. Nadam se da vam se svideo. Zanemari to gramatičke greške. Vote & com