Preostali

1. poglavlje

Dragi dnevniče,

prošlo je točno četiri mjeseca otkako sam došla u ovaj podrum. Na početku nas je bilo petero, a sada sam samo ja.

Ne znam koliko ću još moći izdržati sama ovdje. Stalno čujem kako pokušavaju ući unutra, a nemam ni dosta hrane. Uskoro ću morati van, a ako mi se nešto desi, nadam se da će netko pronaći ovaj dnevnik.

Još uvijek se sjećam dana kada je meteor pao na zemlju. Ljudi su mislili da je to nešto bezazleno, ali nitko nije mogao pretpostaviti da će se pojaviti oni.

Da, oni. Tako ih zovemo jer ne znamo što su oni zapravo.

'Flashback'

Nakon što sam se probudila pogledala sam oko sebe. Vani je još uvijek bio mrak. Probudio me je nekakav čudan zvuk. Digla sam se sa kreveta, a onda sam otišla do prozora. Vani je bilo puno ljudi i svi su bili okupljeni oko jednog mjesta.

Potrčala sam prema vratima, ali sam stala kada sam čula reporterkin glas na televiziji.

"U 20 sati je zemlju pogodio meteor koji je napravio kaos u svijetu. Naime, svi ljudi koji su, u vrijeme kada je pao meteor, bili u doticaju sa vodom, sada su u komi. Još ne znamo točan broj ljudi, ali najmanje tri milijuna je u komi. Još se nitko nije probudio. Za daljnje novosti pratite naš kanal."

Začuđeno sam gledala u televiziju. Meteor? Ljudi su u komi? Što se ovdje događa?

Istrčala sam van, a onda sam u daljini primjetila svoju susjedu Anne.

Dotrčala sam do nje. Ruku sam stavila na prsa i duboko sam udahnula. Moji problemi sa astmom su svaki dan sve gori.

"Anne." Rekla sam. "Što se, zaboga, ovdje događa?"

Anne se okrenula prema meni. Bila je jako uplašena. Bila je blijeda i ruke su joj se tresle.

Pomaknula se u stranu i rukom mi je pokazala na cestu. Neki ljudi su ležali na cesti, a neki su bili u autima. Nitko se nije micao. Svi su spavali.

"O moj Bože!" Viknula sam. "To je sve zbog onog meteora, zar ne?" Upitala sam ju. Klimnula je glavom, a onda se namrštila.

"Prije dva sata sam vidjela neki bljesak u daljini, a prije pola sata sam vidjela na vijestima da je pao meteor. Ljudi su u strahu. Ne znaju što da rade. Oni koji su bili u doticaju sa vodom sada spavaju i nitko ne zna kada će se probuditi. Moja mama je prala suđe. Kada sam vidjela da se ne budi pomislila sam da je mrtva."

Počela je plakati, a ja sam ju zagrlila.

"Smiri se, draga. Biti će sve dobro. Moramo pričekati da saznaju nešto više. Sada ne možemo ništa učiniti."

'Kraj Flashbacka'

Hodala sam po sobi razmišljajući o tome što dalje kada sam čula lupanje po vratima.

Netko je pokušavao ući. Popela sam se uz stepenice, a u ruku sam uzela pušku.

"Molim te, pusti me. Oni dolaze. Treba mi pomoć."

Čula sam nečiji uplašeni glas, no davno sam naučila da nikome ne treba vjerovati.

"Kako da znam da ti nisi s njima."
Uzdahnuo je, a onda je neko vrijeme šutio. Vjerojatno je razmišljao što da kaže.

"Gledaj. Ne znam kako da ti dokažem da nisam s njima, ali možeš mi vjerovati. Samo se želim sakriti preko noći."

Nasmiješila sam se. "Ja bih te rado pustila, ali zadnji put sam skoro nastradala zbog toga. Isto me je tako molio da ga pustim, da je dobar, a onda me je napao."

Zaprepašteno je uzdahnuo, a ja sam preokrenula očima.

"Jel ti nešto napravio? Dosta je da ti napravi samo ogrebotinu..."

"Znam, nisam glupa i ne, nije mi ništa napravio. Ubila sam ga prije nego što je i pokušao nešto napraviti."

Zastala sam, a onda sam uzdahnula. Vjerojatno ću zažaliti zbog ovoga, ali dobro.

"Ovako ćemo, ja ću otvoriti vrata, a ti se odmakni. Prvo ću provjeriti jer imaš negdje ugriz ili ogrebotinu i tek ću te onda pustiti unutra. Jasno?"

"Jasno." Rekao je, a ja sam naglo otvorila vrata. Podignula sam pušku prema njemu, a on je dignuo ruke u zrak.

"Hej." Rekao je. "Nisi mi rekla da ćeš držati pušku u rukama. Samo pažljivo, znam da vi djevojke niste baš spretne sa tim stvarima."

"Začepi i okreni se." Viknula sam. Nešto je promrmljao, ali se ipak okrenuo.

"Stavi ruke na glavu." Poslušao me je, a ja sam mu podignula majicu.

"Hej, samo si htjela reći da se hoćeš igrati. Nisi morala biti tako nasilna."

Preokrenula sam očima. Nakon što sam mu pregledala tijelo, rekla sam mu da se okrene.

Pogledala sam ga u oči. Imao je smeđe oči, za razliku od tih čudovišta koja su imala žute oči.

"Dobro." Napokon sam rekla, a on je izdahnuo. Spustila sam pušku.

"Možeš ući unutra, ali ako samo pokušaš nešto, letit ćeš van."

Klimnuo je glavom. "Primljeno na znanje." Rekao je, a onda je krenuo unutra.

Stao je ispred vrata. "Prvo dame." Otvorio je vrata. Preokrenula sam očima, a onda sam ušla unutra.

Zatvorila sam vrata. Došla sam u dnevni boravak, a on je već sjedio na kauču.

"Kako se zoveš, ljepotice?"

"Avery Hanson i da me više nikada nisi tako nazvao."

Viknula sam, a on je podignuo ruke u znak predaje.

"Dobro, ne moraš biti tako živčana." Rekao je. "Ja sam Noah Connor."

"I Noah, što radiš ovdje? Ne znam koliko glup možeš biti da hodaš sam po mraku, dok su oni vani."

Preokrenuo je očima. Uzdahnuo je, a onda me je pogledao.

"Bio sam u jednoj kući sa dva prijatelja, ali su oni ušli u unutra. Ubili su ih, a ja sam nekako uspio pobjeći."

Tužno je rekao. Izgledao je kao da će se rasplakati.

"Žao mi je, no trebali ste naći neki podrum kao i ja. Znaš da su oni snalažljivi."

Promrmljala sam, a on se namrštio. "Nije lako naći podrum. Jedva smo našli tu kuću. Živjeli smo unutra par mjeseci. Mislili smo da ćemo biti sigurni unutra."

"I ja sam izgubila prijatelje." Rekla sam. "Mlađu sestru, prijateljicu i njezina dva prijatelja."

Sjeo je bliže meni. Stavio je ruku na moje koljeno, a onda me je pogledao. "Žao mi je. Koliko ti je sestra imala godina?" Upitao me je. Odmaknula sam se od njega.

"Imala je samo deset godina." Prošaptala sam. "Nikada si to neću oprostiti. Trebala sam ju bolje čuvati."

------------------------------

Heej. Ovo je moja nova priča. Nadam se da će vam se svidjeti. Na početku je malo dosadno, ali kasnije će biti zanimljivije. Stisnite vote i ostavite komentar. Volim vas:)